Александар Маџар: Бука ће доћи и проћи, а ја ћу и даље свирати Рахмањинова
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Свакако ћу и даље свирати Рахмањинова. Не знам могу ли себе да назовeм русофилом, у том случају сам и германофил и франкофил. То су велике културе и велике земље које су свима нама донеле много тога, каже прослављени пијаниста Александар Маџар.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Уметник који је шести у низу концерата из циклуса Бетовенових соната одржао на Коларцу, са ког је традиционално испраћен овацијама, за Спутњик каже да је без обзира на буку у свету оптимиста и да верује да и у Москви и у Бриселу има разумних људи.
У стаљинизму је човек бар имао право на процес
„Када је реч о ова последња два невероватна месеца у свету, верујем да на срећу разумних и паметних људи има свугде. Има их у Москви, има их и у Бриселу. Као најречитији коментар на то, хтео бих да издвојим речи једног мог блиског друга који је казао да је у стаљинизму човек бар имао право на процес. Ова данашња помама на све и свашта у извесним земљама је врло, врло забрињавајућа. Надајмо се да је то само понеки напад температуре од 39.5, да ћемо је спустити и да ћемо се следећег дана једва тога и сећати, ако буде све како треба. Реч је о врло непријатним феноменима, а где су њихови корени, које је ту тачно објашњење осим овог дневнополитичког, о томе се може дуго разговарати“, каже Маџар.
Уметника који је свој први наступ на Коларцу имао давне 1979. године, у сали која је за њега „дивна дворана натопљена сећањима и навикама“, питамо да ли се и шта мењало од те премијере – Коларац, Бетовен, односно његов однос према свему томе.
Пијаниста Александар Маџар
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Шта се не мења! Погледајте само последња два месеца шта се све променило. А и увек се сетим једног Рилкеовог стиха ‘Останка нема – нема, ништа не стоји на месту и све пролази`. Ево, ми смо већ два минута старији него кад смо почели да разговарамо. Свака епоха има осећај за себе да је доживела неке невероватне промене и да ниједна претходна генерација није морала да истрпи баш толико стресова и промена. Наше време је крајње динамично и у добру и у мање добрим стварима. Сетим се тако генерације Рихарда Штрауса и Сергеја Рахмањинова, људи који су рођени или су се обрели тамо где често још није било ни железнице, а који су умрли, четрдесетих година двадесетог века, десило се то у неком потпуно новом свету са телефонима, авионима... Мислим да су се они намучили више него ми“, сматра Маџар.
Машта као део идентитета
Подсећамо га да су се у његовом музичком трајању које није мало, такође догодиле драматичне, историјске промене. Да ли је онда машта – она иста коју је давно детектовао новинар Тајмса када је казао да је Маџар најмаштовитији учесник неког музичког такмичења – била начин да се превазиђу све те промене које је доносио свет?
„Машта смо ми, то је део нашег идентитета. Чини ми се да се сви ми састојимо из два дела, једног које је непомериви, централни део наше личности који стоји и хвала богу што је то тако. Ово остало је неки пропустљиви део нас који је крајње пријемчив и он је вероватно забезекнут што нисмо више у 1979. него у 2022. и што се толико тога око нас мења. Ту и носталгија, наравно, поставља своје клопке. Моје искуство спаја две изузетне године проведене у Москви у време Перестројке, у време неке невероватне, како то зове Салман Рушди „епидемије оптимизма“ и искуство мојих последњих тридесет година проведених углавном у Белгији, мало у Швајцарској, мало у Хамбургу, што је наравно неки сасвим други свет и те средине се међусобно јако разликују.“
Пијаниста Александар Маџар
© Sputnik / Лола Ђорђевић
О свом „дружењу“ са Бетовеном и његовим сонатама, о начину на који проналази пут до дела великог мајстора, Маџар открива да је тај пут -интуитиван.
„Наравно, има ту и размишљања и рационалних одлука, али у принципу ми можемо пренети публици само оно што смо и сами у тој музици чули. А тај процес не да се превести, не да се изразити речима, просто, то је једна врста ослушкивања онога што се налази у музичком тексту. Разуме се да даље иде рад базиран на каквом – таквом разумевању Бетовеновог времена.“
Он додаје да је природно да се у свирању догоди уметниково „скретање“ са пута, да музика једноставно има снагу да понесе и учини да се са тог пута скрене.
Музика треба да протресе, онако као џак брашна
„Без тог скретања се и не може. Све ми испланирамо и све лепо наместимо не би ли се у последњем моменту, ипак, то онако протресло као џак брашна и са надом да ће из тога изаћи нешто чиме ћемо се и сами ми изненадити. А што се тиче великих промена, ето још једног уметника који је рођен у једном свету, а преминуо у другом. Од 1770. до 1827. Европа се претумбала комплетно кроз Француску револуцију и Наполеонове ратове. Изгледа да смо са Бетовеном у добром друштву што се тиче жртава стреса. Он је неисцрпан композитор, толико да ово што сад овако радим, са 53 године, ако му се вратим за пет или десет година, опет ћу у тој музици чути нешто ново. И то је лепота универзалних музичких дела, оних која преживе векове.“
Пијаниста Александар Маџар
© Sputnik / Лола Ђорђевић
На питање да ли има утисак да савремени свет све више постаје глув баш као и Бетовен и плаши ли се да долази неко глуво доба у коме би музика и звук могли изостати, Александар Маџар одговара оптимистично:
„Мислим да до тога неће доћи, те вибрације кроз ваздух – херци и мега херци, имају неку чаробну моћ и да ће онај део нас који је остао исти од 1979. до данас и даље треперити на свој начин. Бука ће доћи и проћи, биће и нове, али надам се да ће музика задржати ту снагу.“
23 Април 2022, 18:57
