Док анђели спавају - Марко Милошевић: Храбар се боји само себе
© Sputnik / Спутњик
Пратите нас
Ако је поезија Кћи неба, а песници говоре језиком богова, онда је млади, даровити песник Марко Милошевић миљеник и изабраник, и неба, и богова. Музе су биле несебичне када су му доделиле дар за поезију. Марко Милошевић био је гост Марине Рајевић Савић у емисији „Док анђели спавају“.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
„Осећам потребу да својим стиховима опет проживим своју прошлост, преживим садашњост, дочекам будућност, останем када сви тренутно живи оду. Осећам потребу да живим и туђе животе, драме и судбине“, каже Милошевић, који је до сада објавио три збирке песама, организовао више десетине вечери поезије, а 2021. снимио је први филм поезије „Победа себе“, у коме је играло 26 глумаца.
Храбар се боји једино себе
Још као мали донео сам одлуку да ће се знати за мене, прича Милошевић и наглашава да се не ради о егоцентризму, већ о осећају да се „имао рашта родити“.
„Кажу да се храбар једино себе боји. Имам песму под тим насловом. Заиста, бојао сам се свега и свачега, више се не бојим ничега осим себе. Некако имам жељу да то тако остане и нико ме неће спречити на том путу“, каже он.
У XXИ веку јако је тешко остати и опстати као песник, додаје – проза је поезију победила још у XИX веку, али, како каже, радује га осећај да поезија лагано васкрсава. У животу му, истиче, није било лако, али песмама је успео да испере све оно што га је болело, а остало је оно најтврђе – душа.
Из родне Јагодине у Београд је дошао доневши душу и успео да остане и опстане, а све материјално што је добио, добио је такође душом.
„Свој посао радим са људима. Не продајем робу, него услугу, а она зависи од социјалне интелигенције која се добија рођењем. То не може да се научи. Душа ми је помогла да могу да створим, да дам душу другима кроз своју поезију. И ишло ме је у животу. Кажу да се срећа заслужује. Ја сам имао пуно среће. Мислим да је срећа најбитнији фактор у одрастању. када у сваком тренутку можеш да одеш и лево и десно. Ја сам увек ишао право“, вели Милошевић.
Васкрсење поезије кроз „Победу себе“ и „Поезију живота“
Није ни чудо што Милошевић верује у васкрсење поезије, јер томе и сам допринео. Пројекат „Поезија живота“, који је покренуо на друштвеним мрежама, где је више од стотину глумаца изговарало његове стихове, привукао је публику у великом броју, првенствено младе. У филму Победа себе“, који је уследио, 25 глумаца такође говори Милошевићеве стихове.
Ова два пројекта су настала из жеље да збирке песама које издао не заврше на полицама његових пријатеља; желео је нешто другачије и добио је идеју да његови пријатељи и познаници (међу којима су глумци Бане Поповић, Тарик Филиповић и Гордан Кичић) сниме пар његових песама, да их подели на друштвеним мрежама како би видео на који начин ће људи реаговати на поезију.
„Пре тога, често сам у друштву читао песме и увек је било неких реакција. Због тога сам осећао да то што пишем треба да поделим са људима. У року од два дана отворили смо налоге на Инстаграму и Фејсбуку, снимили четири, пет првих песама. Већ после два дана имао сам сајт и то је онда кренуло. Како никада у животу нисам имао мере, онда су моји пријатељи глумци препоручили своје пријатеље глумце и за два, три месеца, дошли смо до броја од педесет“, прича Милошевић.
Све се догађало августа 2020, за време пандемије коронавируса и то је, према Милошевићевим речима био прави тренутак за тако нешто. Сви глумци су били слободни и било им је занимљиво да раде на пројекту после дугог времена мировања.
Поетски филм „Победа себе“ био је, каже природни корак даље. Глумци су рецитовали и снимали како рецитују, али поетски филм је нешто јединствено у свету.
„Када смо дошли до броја од осамдесет, деведесет глумаца, већ ми је то мало изгледало… Волим да када се ради, да се ради на озбиљном нивоу и Горан Ковачић, човек да више талената, написао је много песама, професор је гитаре, свој таленат за писање песама пребацио је на таленат за стварање слике. Имао је изузетно добру опрему, исто је била корона и 26 глумаца прихвати да то снимимо на 26 локација. Снимали смо и у Загребу, и у околини Зрењанина, и у Београду…“, каже Милошевић.
Свака песма рецитована у филму има најаву на основу Милошевићевог животног искуства, а премијера је била 12. маја прошле године. Сав приход од продаје карата отишао је у хуманитарне сврхе.
Песма настаје у два, три минута инспирације
Таленат за поезију је дар од Бога и не могу да пишем по наруџбини; када ми дође, седнем и напишем песму, објашњава Милошевић свој стваралачки процес.
„Не могу самом себи да опишем како то навире и долази, али заиста то тако изгледа. У било ком тренутку, да ли је то јутро, вече, као да ми дође неки глас и каже ми, е сад пишеш песму! Ја се изолујем; некада чак будем и у простору где има више људи, али седнем у неки угао, напишем песму и ту више нема преправке. То је пар минута стварања. У почетку ми је надолазила само рима, никада је нисам јурио. Тако ми је долазило и тако сам записивао. Онда сам сазрео и почео свесно да избегавам риму и онда су дошле песме које имају поетски облик, али нису рима“, каже он.
Многи песници му замерили што не преправља песме и што не пушта да песма „одлежи“, међутим, како каже, он то свесно не жели јер не постоји правило писања песме. Она се рађа у тренутку инспирације.
„Ваљда све у животу како радим, тако и пишем песме. Живим тренутак, немам времена за брушења. Мислим да сам то ја и све другачије не би било како би требало да буде од мене“, наглашава Милошевић.
