https://sputnikportal.rs/20220605/potez-koji-je-mnoge-iznenadio-kako-je-srpska-pravoslavna-crkva-osujetila-necije-opasne-planove-1137976312.html

Потез који је многе изненадио: Како је Српска православна црква осујетила нечије опасне планове

Потез који је многе изненадио: Како је Српска православна црква осујетила нечије опасне планове

Sputnik Србија

Посматрано из историјске перспективе, одлуке о статусу помесних цркава увек су се тицале и политике. Није се то ни овога пута могло избећи, само се одиграло у... 05.06.2022, Sputnik Србија

2022-06-05T20:01+0200

2022-06-05T20:01+0200

2022-06-06T08:01+0200

србија

србија

србија – политика

анализе и мишљења

спц

емисија „пророк“

душан пророковић

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/05/19/1137688738_0:152:2854:1757_1920x0_80_0_0_4419d42befe37ac1e93b0ee9db5d02b1.jpg

У саопштењу Светског Архијерејског Сабора СПЦ (од 16. маја 2022. године), а у вези са МПЦ – Охридском архиепископијом наводи се: „у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за реалполитичке, геополитичке, црквенополитичке и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима.“Испоставило се, нажалост, да су на дешавања наредних дана више утицали управо реалполитички и геополитички разлози.Потез СПЦ изненадио многеДа би се сагледала данашња дешавања, неопходно је вратити се у мај 2002. године. Тада је, наиме, усаглашен Нишки споразум између СПЦ и МПЦ, којим је гарантована најшира могућа аутономија за Охридску архиепископију, укључујући и могућност да епархије на територији Македоније (данас Северне Македоније) користе дотадашњи назив у службеном општењу.Међутим, споразум је „живео“ свега 11 дана. Недељу и по касније из Скопља је стигла порука да споразум не важи, односно да је то „радни документ“ необавезујућег карактера. Проблем раскола, иако су обе стране желеле да га реше и показивале спремност на уступке, тако се наставио, уз неколико нових момената, попут мешања цивилних власти у црквена питања и голготу митрополита Јована Вранишковског.Политика у темељу расколаЈош од проглашавања МПЦ и улоге комунистичких структура, партијских, државних и полицијских у томе, ова ствар је постала и политичко питање. У појединим интервалима представљала је у највећој мери политичко питање. Упркос настојању да се Нишким споразумом политика „избаци из игре“, захваљујући и грубом интервенисању америчких дипломата у Скопљу, а који нису радили на своју руку већ по инструкцијама које су добили, политика је поново „победила“.Установило се, потом, како је ова игра, више геополитичка него реалполитичка или црквенополитичка, далеко комплекснија него што се на први поглед чинило, и да укључује већи број актера, а не само Београд и Скопље.На овом месту, неопходно је, вратити се и на период распада Совјетског Савеза. Тада се све чешће и гласније, почиње говорити о „новом устројству“ православног света. Према незванично пласираној конструкцији, ваљало би да помесне цркве задрже јурисдикцију у границама (новостворених) држава, а да надлежност над „заграничним територијама“ добије прва међу једнакима – Цариградска патријаршија.Током трајања комунистичког, атеистичког режима, црквено питање као геополитички инструмент међу православним народима остаје мање значајно од неких других тема. У „католичким државама“, ту је класичан пример Пољске из осамдесетих година ХХ века, црква јесте служила као геополитички инструмент, али је међу православнима слика била нешто другачија.Крај комунизма доноси и његову реактуализацију из очигледног разлога – поново се „родила“ Русија. Показало се, да је на „мети“ и Србија, односно СПЦ, како на „македонском примеру“, тако и кроз дешавања у Црној Гори 2019 – 2020. године. Ипак, тих деведесетих, израда „мастер плана“ иницирана је приоритетно због Русије.Московска патријаршија, перспективно као носилац „идентитетских импулса“ у Украјини, Белорусији, Молдавији, али и у Средњој Европи, на Балкану и Кавказу (у посткомунистичким земљама где се такође обнавља активније деловање цркава) антиципирана је у проценама америчких (гео)стратега као једнако незгодан „непријатељ“ као и војни нуклеарни арсенал.„Нуклеарно православље“Отуда и појам „нуклеарно православље“, који се већ запатио и у науци и у публицистици.Идентитет народа у новим сувереним и међународно признатим државама (било да се радило о „обнови“ државности или стварању сасвим нових субјеката у процесу растакања дотадашњих конфедералних творевина) требало је градити кроз антагонизацију према Русији.Исход у Украјини, из 2018. године, када је Цариградска патријаршија упала на територију јурисдикције Московске патријаршије и противканонски формирала такозвану Православну цркву Украјине, да би јој напослетку уручила Томос 2019. године, резултат је развоја и обликовања поменутог концепта током (најкраће!) три деценије.У крајњој линији, потпуном имплементацијом концепта, Патријарх цариградски био би поглавар све Православне Цркве и свих помесних цркава појединачно. Обилато користећи „ватиканске мустре“ баш из осамдесетих година ХХ века када је Јован Павле Други одиграо важну улогу у „извлачењу Пољске“ из „совјетског окриља“, Цариградској патријаршији додељена је улога за „спречавање увлачења“ поново рођеног православног света под „руско окриље“ (опет, на примеру СПЦ видело се и да је на „балканском фронту“ то значило тежњу за сужавањем „српског окриља“ и антагонизовање православног живља у Македонији и Црној Гори, а у неком пројектованом развоју на целокупном постјугословенском простору против свега српског).Слика сурове реалностиУ постбиполарној реалности, враћањем значаја цркве међу свим православним народима, Цариград је губио дотадашњу улогу у реалполитичким и црквенополитичким стварима. Не треба детаљно образлагати зашто је то тако.Аутор овог текста је, својим послом боравећи у Истанбулу, присуствујући на литургијама на Лазареву суботу у Цариградској патријаршији и на Цвети у таксимском храму Свете Тројице избројао у првом случају девет, а у другом једанаест верника. Из угла верујућег човека слика је онеспокојавајућа, из угла политике слика јасно говори о суровој реалности.Отуда и америчке дипломате као актери у „развргавању“ Нишког споразума 2002. године. Међутим, ни после две деценије наговештени томос из Цариграда у Скопље није стизао. Време ће показати због чега, неколико је могућих објашњења. Рецимо, да је украјинско питање далеко значајније од македонског, те да је баш ту требало направити преседан који ће се касније преточити у правило. Или, да је паралелно требало направити кризе у Црној Гори (индуковањем спорног закона о отимачини црквене имовине) и Северној Македонији, те тако довести СПЦ у немогућу ситуацију. Или да се дуго тражило решење које ни за Цариград није једноставно, пошто јелинофоне помесне цркве не желе да прихвате назив „македонска“. Или је све од наведеног помало.„Упад“ Цариградске патријаршијеУ сваком случају, интензивирање контаката са Скопљем од стране СПЦ претходних месеци, указује и да се о свему овоме знало, чак и да се добро прогнозирала динамика даљих дешавања. Отуда и најаве о новом покушају имплементације Нишког споразума.Међутим, имајући у виду колики је број актера био укључен у дешавања, као и комплексност целе „игре“ и геополитичку важност њених исхода, изненада, као гром из ведра неба, 9. маја, пре заседања Сабора СПЦ, у причу „упада“ Цариградска патријаршија са одлуком да Охридску архиепископију „разреши“ полувековног раскола, не обазирући се нити на надлежности помесне СПЦ, нити на ставове Критског сабора који је сама сазвала 2016. године.Упада у очи да се у поменутој одлуци СПЦ назива Црквом Србије, што нас враћа на тему о признавању надлежности помесних цркава само у границама међународно признатих држава и самододељивања свих „заграничних територија“ Цариградској патријаршији. У истом контексту треба сагледати и део одлуке којом се Охридска архиепископија прихвата у границама Северне Македоније, али јој се „одузимају“ епархије у САД, Западној Европи, Аустралији и Новом Зеланду.У наредним данима, саопштено је и да ће цариградски патријарх Вартоломеј служити заједничку литургију са охридским архиепископом Стефаном у седишту Патријаршије, на обали Златног рога, 10. јуна. Ово саопштење представљало је и неофицијелни сигнал да ће охридском архиепископу тада бити уручен Томос о аутокефалији, највероватније сличне садржине као и у случају Украјине.Иначе, није ни сада искључено да ће или 10. јуна или касније, Охридска архиепископија, под тим именом, без придева македонска у називу, добити и Томос од цариградског патријарха, без обзира што је тај чин сада у великој мери обесмишљен. Шта је у таквим околностима могла учинити СПЦ?Шта је могла СПЦПосматрано из угла геополитике и реалполитике, ништа друго него што је учинила. Последице „препуштања следу догађаја“ и игнорисања стварности биле ди далекосежне и катастрофалне.Прво, Цариградска патријаршија би на овом случају „украјински преседан“ претворила у правило. Што је за њих и њихове америчке савезнике посебно важно, демонстрирали би и да то није везано само за постсовјетски простор, већ и за друге регионе, те се може примењивати широм света.Друго, то би представљало почетак процеса свођења СПЦ на Цркву Србије, те би се већ у наредним деценијама почело говорити о аутокефалности у свим осталим бившим југословенским републикама. Правило важи за све, а не само за неке.То што се СПЦ не би сагласила са цариградским Томосом Охридској архиепископији и прекинула контакте са Цариградом било би део проблема, а не део решења. Из много разлога, па и због проблематизације „статуса“ српског свештенства на Светој Гори.Насупрот томе, „ћутање“ архијереја СПЦ о благосиљању аутокефалности МПЦ било је део решења, а не део проблема. Ако су за само једанаест дана америчке дипломате, уз помоћ македонских власти успеле да изврше притисак на потписнике Нишког споразума да повуку своје потписе, колико би им времена овога пута требало када је (највероватније!) спреман другачији сценарио за 10. јун око кључног питања? Дан? Два дана?Изненађење, па чак и шокираност дела јавности мање је штетно од последица које би наступиле након 10. јуна да се о томе јавно говорило.Осујећени опасни плановиОваквим кораком СПЦ је осујетила многе планове, вратила неке ствари политичког карактера уназад и оставила могућност да се бројни спорови у православном свету у некој далекој будућности решавају дијалогом и договором. Јер, данас нема ни дијалога ни договора.По геополитичким и реалполитичким линијама, православни свет је дубоко подељен, Цариград и Москва чак су и у тешком спору за који се не види крај. И краја неће бити све док иза Цариграда стоје моћни савезници са својим геополитичким и реалополитичким интересима.Нажалост, али је тако. Посматрано из историјске перспективе, одлуке о статусу помесних цркава увек су се тицале и политике.

https://sputnikportal.rs/20220526/bokan-sta-bi-se-desilo-da-spc-nije-u-letu-preuzela-inicijativu-od-carigradske-patrijarsije-1137716009.html

https://sputnikportal.rs/20220525/rakovic-istorijskom-odlukom-spc-sprecila-carigradskog-patrijarha-da-ponovi-ukrajinski-scenario---1137710243.html

србија

2022

Вести

sr_RS

србија, србија – политика, анализе и мишљења, спц, емисија „пророк“, душан пророковић