Мало чудо: Последња борба Милована Ђиласа – убрзано пропадање једне земље
© AP Photo
Пратите нас
Дневник Милована Ђиласа није обичан дневник, то је роман и то авантуристички, у коме се, рељефно осликани руком вештог писца, смењују ликови и драматичне ситуације. Ђиласу се посрећило не мало књижевно чудо за које је, постхумно, заслужио НИН-ову награду за роман године.
Овако су на промоцији књиге Милована Ђиласа „Распад у рат – дневници 1989.-1995“ говорили академик Матија Бећковић и историчар Вељко Станић. Дневничке белешке Милована Ђиласа објавила је издавачка кућа „Вукотић медија“
Описујући друге, Ђилас описивао себе
Не сећам се да сам до краја прочитао неки дневник, а овај сам читао са радозналошћу и узбуђењем с каквим одавно нисам читао ни један роман, иако су ми његов почетак и крај били познати, рекао је Бећковић.
„Описујући друге, описивао је себе, расправљајући се са светом, расправљао се са собом. Саговорници су му двојници, више пројекције него савременици у чијем је присуству разговарао са самим собом. У први план дошла је његова писменост, лакоћа којом се формулисао, и без по муке, из прве руке, штедећи речи, у пар потеза, оживљавао ликове и догађаје. Била је то правда за руку која је исписала безброј страница да најзад покаже своје књижевно мајсторство“, рекао је Бећковић.
Као и сваки други његов рукопис и „Дневник“ открива духовну физиономију аутора, његов поглед на свет, истакао је Станић.
„Ђилас пре свега воли живот, радознао је, занимају га људи и разговори који су и за Његоша били „души посластица“. У њему живи и стари романтик који је опседнут великим темама и страстима, који не тежи животу у миру и спокоју, већ се води нагоном сталног самопотврђивања. Али и човек модерне, егзистенцијалистичке поетике као филозофије слободе“, истакао је Станић.
Дневник је Ђиласова последња борба
Дневник је, тако, Ђиласова последња борба у коме своди рачуне свог дугог века, али и хроника убрзаног пропадања једне земље и суноврата једног друштва. Он је и субјективна историја писана у првом лицу и претопљена кроз властито искуство и имагинацију, додао је он.
„Пред енигмом времена и историје, у њој се сусрећу интелектуалци и политичари, мудри и наивни, амбициозни и опрезни, нагли и суздржани, лукави и добронамерни. У њему можемо да пратимо корене југословенске кризе, трагање за алтернативама, анализу политика њених главних протагониста… Дневник је и књига о српским интелектуалцима и њиховим илузијама, дилемама, амбицијама и поразима“, рекао је Станић.
Син Милована Ђиласа, Алекса, приређивач дневника, поводом дневника свог оца говорио је о дневницима уопште. Према његовим речима, дневник је најсадашњија књижевна форма – аутор зна када је почео да га пише, али не зна када ће престати; дневник је немогуће завршити јер ће увек постојати неко сутра када се и даље може писати.
„Пошто се сутра вечно понавља, и дневник је осуђен на бесконачност. Коначно га зауставља смрт аутора, али она није део самог дневника. Без поенти и разрешења, без закључка и финала, дневник само траје, али у томе је надмоћан свако другом писању. Дневник је паралелан с временом и нераскидиво везан за њега. Зато тек делимично подлеже вољи аутора““, рекао је Ђилас.
Писање дневника у себи садржи крајности – аутор пише о својим осећањима као да не постоји ништа друго; с друге стране, не објављујући га показује велику скромност.
