Западни Балкан збија редове: Брисел окреће главу од њих
20:00 22.06.2022 (Освежено: 08:39 10.12.2022)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Значај одлуке лидера Западног Балкана о заједничком наступу према ЕУ огледа се у томе што желе да буду конкурентни државама такозваног Источног партнерства, пре свега Украјини, Молдавији и Грузији. Ове земље, због геостратешких разлога, за Брисел постају све значајније. Међутим, ЕУ ће имати појединачан приступ према свим земљама.
Политиколог Дејан Вук Станковић каже да је овај заједнички наступ нека врста укључивања у трку за политичку наклоност и заинтересованост Брисела у околностима које нису повољне за Западни Балкан:
„Стагнира процес проширења ЕУ ка Западном Балкану, та друштва имају проблеме, а ЕУ није ни приближно толико заинтересована за проширење као што је то био случај у претходној деценији или као што је био случај деведесетих година“.
Заједнички наступ не ремети планове ЕУ
Српски председник Александар Вучић и премијери Северне Македоније и Албаније, Димитар Ковачевски и Еди Рама, после консултација одлучили су се на заједнички одлазак на самит ЕУ-Западни Балкан.
„Након детаљних и свеобухватних консултација са сарадницима и члановима влада, лидери три земље донели су одлуку о заједничком одласку на самит, при чему су усаглашени и принципи који ће представљати главну окосницу разговора са бројним званичницима Европске уније“, наведено је у саопштењу Председништва Србије.
22 Јун 2022, 13:57
Заједнички наступ знак је да Србија, Албанија и Северна Македонија у геополитичком смислу у први план стављају европску перспективу и виде себе, како у регионалном, тако и у континенталном партнерству као неку врсту стратешке опције, ма колико то у овом тренутку не деловало реално, констатује Станковић и додаје:
„Пре свега, мислим да постоји појединачни приступ према свим земљама, да се ЕУ не бави много темом која се зове „Отворени Балкан“. Свака земља појединачно ће представљати своја достигнућа у погледу реформи и свака ће се појединачно суочавати са захтевима Брисела“.
А захтеви су, објашњава наш саговорник, у односу на Албанију и Северну Македонију другачији, него у односу на Србију.
„Тако да ове три земље неће бити третиране као неки заједнички политички ентитет“, сматра Станковић.
Када је реч о Србији, отвара се питање Косова и Метохије, као и будућности БиХ у политичком смислу; такође као проблем се поставља и примена реформских процеса на начин како то Брисел замишља. Исто важи и за Северну Македонију и Албанију, с том разликом што те две државе, како Станковић каже, имају горак укус у европским интеграцијама – сто одсто су ускладили своје спољне и безбедносне политике са политиком Брисела, а још нису добиле зелено светло за почетак преговора о чланству.
„Тај заједнички наступ је више нека врста медијског и дипломатског притиска тих земаља да поврате свој значај у очима ЕУ, него што је доказ неког истинског јединства или него што је доказ да се ради о политичкој и економској сили која ће привући пажњу Европе сама по себи“, наводи Станковић.
Милозвучне фразе бриселске бирократије
Да ли ће покушај Србије, Албаније и Северне Македоније да заједничким наступом покажу могућност сарадње, могућност усаглашавања политика упркос разликама које постоје и постојаће, према Станковићевим речима, не зависи само од лидера земаља Западног Балкана – зависи од евробирократије и ставова најзначајнијих држава Уније, пре свега Француске и Немачке.
„Колико сам схватио, тамо нема великог ентузијазма за проширење ЕУ у догледно време, посебно не у контексту рата у Украјини и неизвесног епилога свега тога што се дешава у односима са Русијом“, закључује Станковић.
„Посвећеност перспективи чланства Западног Балкана у ЕУ“, што се према најавама медија очекује да стоји у саопштењу шефова држава и влада ЕУ након самита је, каже Станковић лепо, али не говори много.
„То је милозвучна фраза у недостатку конкретних корака ка чланству“, истиче наш саговорник и подсећа да су пред самит у циркулацији, многи нон пејпери – аустријски, француски, а нешто раније и словеначки.
„Ти провизорни предлози, када их узмете саме по себи, говоре да оно што је заправо био мамац за земље Западног Балкана, пуноправно чланство у овом тренутку, није на столу. Све то је различито од онога што су све ове земље, када су почињале европске интеграције очекивале и онога што се десило са земљама средње и источне Европе које су, након пада Берлинског зида, постале пуноправне чланице. Дакле, ретко ко у Европи говори о пуноправном чланству, а и услови за то чланство су тешко достижни, барем када је реч о Србији“, закључује Станковић.
