Слика иконе, а изгледа као модел: Упознајте Петру Коснић /видео/
20:35 17.07.2022 (Освежено: 20:53 17.07.2022)
© Sputnik
Пратите нас
У емисији „Док анђели спавају“, коју уређује и води Марина Рајевић Савић, иконописац Петра Коснић говорила је о томе како јој је иконописање постало животни позив, као и зашто је одлучила да се, после година проведених на Западу, врати кући у Србију.
Коснићева има вишегодишње искуство у иконописању и негује византијски стил, сликајући иконе бојама од природних пигмената. Рођена у Београду, таленат за уметност наследила је од деде Николе, некада шефа Катедре за ваздухопловство на београдском Машинском факултету.
Основну школу похађала је у Швајцарској и Србији, а уметност почиње да студира у Италији, у Равени, где почиње да осећа љубав према фресци и мозаику. Студије уметности наставља у Београду и Милану. У Београду завршава Академију СПЦ за уметност и конзервацију, а упоредо уписује и студира Православни богословски факултет у Београду, на којем је сада на докторским студијама.
До сада, Коснићева је насликала преко шездесет радова који се налазе у црквама и манастирима СПЦ. Имала је осам самосталних и тридесет колективних изложби икона.
Икона је прозор ка небу
На први поглед Петра Коснић изгледа као да је сишла са модне писте или изашла са сета на коме се фотографисала за неки од познатих светских модних журнала. Међутим, ова скромна млада жена каже да је тако нешто заправо не привлачи. Нема много својих фотографија – чак јој је представљало проблем да нађе неку фотографију за емисију.
Окренута је, како каже, потпуно другим вредностима.
„Колико год да сам посвећена Богу, ипак живим на земљи. Обична сам девојка и волим и лепу хаљину, и фризуру, и шминку, али се трудим да не буде само то битно, него да то буде неки пропратни део. Да смисао свог постојања пронађем и неким вечним, а не у неким пролазним стварима које су ту од данас до сутра, које може да изненади лопов у ноћи или мољац да изједе“, каже Коснићева.
Када говори о томе шта икона за њу значи, гошћа емисије „Док анђели спавају цитира светог Јована Дамаскина, који је рекао да је икона божанско откровење које није насликано словима, него бојама.
„Иконопис је приказ божанске светлости, светлости Царства божјег на Земљи и само стваралац који се труди да у самој светлости божанској и сам живи, може да се потруди, ако је икако могуће, да прослави светитеље које слика и да саму суштину пренесе“, истиче Коснићева.
Сликајући иконе, иконописац слави људе које је Господ већ прославио. Та могућност постоји зато што оваплоћење Исуса Христа говори да је Бог постао човек, да је постао мислив, опипљив, видљив. Као такав дао нам је могућност да буде насликан.
„Мислим да је икона јако важна за богослужење и Цркву. Данас немамо неписмених људи, али теолошки неписмених има доста. И човека који уђе у цркву поучава лепота фрескописа, икона и приближава му се само богослужење које га приближава ка Богу“, истиче Коснићева.
Сликајући светитеље, иконописац прави прозор ка Богу; тако се светитељ кога молитвом призивамо оживљава, додаје она.
Врлина као начин живота иконописца
Како би се уметник посветио иконопису, потребно је, према речима Петре Коснић „живети врлинским животом“.
„Врлински начин живота је апсолутно неопходан за сваког човека, сваког уметника, а поготово за сваког иконописца. С обзиром да сликам ликове светитеља, јако ми је потребно да, пре него што уопште кренем да радим, да сликам икону било ког свеца, апсолутно о њему знам све, како је живео, на који начин је размишљао, који је то био историјски период… Да „уђем“ у саму суштину светитеља. Трудим се да целу ту причу заокружим, да то не буде шаблонски приказ иконе, већ да заиста уткам део себе у ту икону“, објашњава Коснићева.
Старац Гаврило Грузијски каже да пола благодати од молитве иде иконописцу – тако да је врлински начин живота је средство спасења, што значи да потребно да се само мало труда да Богу, а он ће то обилато да награди, како само он зна, додаје она.
Како се живот Петре Коснић променио када је почела да студира теологију
Када људи чују чиме се Коснићева бави, увек се изненаде, али, како каже, целог живота била је уметнички настројена – од првих корака у Равени, где је почела да изучава икону, мозаик и фреску. Одлука да упише Академију СПЦ и Богословски факултет била је, каже Коснићева, кључна да почне да се бави иконописањем.
„Сматрала сам да само изучавајући светоотачку теологију и живећи и дружећи се са светима могу да на прави начин њихову суштину пренесем на платно или на даску. Трудила сам се да у школовању и раду увек дам максимум и знала сам да ће Господ то да награди“, каже Коснићева.
Изненађен је, додаје, био и њен отац, који се, када је чуо да жели да студира Богословски факултет уплашио да жели да се замонаши.
„Међутим, тата је врло брзо схватио да је то моја велика љубав, да имам свој пут кроз моју уметност и кроз љубав према Богу. Апостол Павле каже да је крст овога света лудост за оне који пропадају, а сила Божја за нас који се спасавамо. ја сам се водила тим мотивом и хтела сам да напредује, како духовно, тако и академски“, прича Коснићева.
Живот јој је, додаје, подељен на два дела – пре уписа Богословије и онај после – упис на Богословски факултет догодио се случајно. Међутим, као хришћани треба да знамо да слепи случај не постоји. Теолошки факултет је остварење свих мојих снова, нисам се надала да ћу га завршити и да ћу бити на докторату, прича саговорница Марине Рајевић Савић.
Тема на којој ће Коснићева докторирати је „Теолошка анализа сцена појаца и химнографија материје у средњевековном српском живопису“, док је на мастер студијама спојила студије дизајна и иконопис. Тема њеног мастер рада била је развој богослужбених одежди у средњевековном живопису.
„Круна мог мастер рада је једна огромна икона, где је приказан развој богослужбених одежди код епископа“, каже Коснићева.
Спорт као стална навика
Петра Коснић се, током школовања, активно бавила спортом. Одбојку је играла за разне клубове, широм Европе – у Италији, Швајцарској, Француској и Немачкој. Од бављења спортом не одустаје ни данас – сваки дан трчи. Трчање спада у њен свакодневни ритуал. Љубав према спорту усадио јој је отац, бивши спортиста, у чијем је животу и даље обавезан тренинг.
„Док сам се бавила одбојком, тренинг је био везан за клуб, међутим, откада сам престала, отац ме рано ујутру буди и тренирамо у Бањичкој шуми. Тренирали смо тамо и када Бањичка шума још није била сређена. Постојала је само једна стазица, чак није било ни безбедно ту тренирати. Чини ми се да сам тај спортски дух генетски повукла на њега“, каже Петра Коснић.
Бављење спортом помагало јој је и у време када је спремала испите на веома захтевном Богословском факултету.
Али, пошто је, како каже, пропутовала и живела широм Европе, данас је путовања више не привлаче. Има свој ритам (у који спада и бављење спортом), али што се путовања тиче, „добацује до Улциња“.
