https://sputnikportal.rs/20220819/progonjeni-velikan-koji-nije-nasao-mir-u-svojoj-srbiji-1141346655.html
Прогоњени великан који није нашао мир у својој Србији
Прогоњени великан који није нашао мир у својој Србији
Sputnik Србија
У суботу се навршава се 28 година од смрти једног од највећих филмских редитеља са ових простора Александра Саше Петровића чији су филмови били подједнако... 19.08.2022, Sputnik Србија
2022-08-19T16:02+0200
2022-08-19T16:02+0200
2022-08-19T16:02+0200
култура
култура – вести
култура
филм и серије
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/08/13/1141346152_0:561:1815:1582_1920x0_80_0_0_699580157d86d92bacb0087b64e2b11a.jpg
Петровићева два филма узастопце су била номинована за Оскаре, 1967. и 1968. године, а остатак његове каријере су красили филмови снимани као међународне копродукције са великим филмским звездама попут Изабел Ипер, Роми Шнајдер и Ани Жирардо.Александар Петровић рођен је у Паризу 1929. године где су његови родитељи студирали. Кад је напунио две године родитељи су се вратили у Београд ког Петровић поново напушта 1947. и одлази у Праг као представник прве генерације југословенских студената на светски познатој Прашкој академији за филм. Следеће године је приморан да се врати у Београд због Резолуције Информбироа. Запошљава се као асистент режије у новоотвореном студију „Звезда филм“, претечи „Авала филма“.После низа кратких филмова из педесетих година прошлог века, снима свој дебитантски играни филм „Двоје“ 1961. године. Његов трећи играни филм, ратна драма „Три“ настао по приповеткама Антонија Исаковића, окреће његову каријеру у новом смеру. „Три“ осваја награду на фестивалу у Карловим Варима, тада најзначајнијем источноевропском фестивалу и доноси му прву номинацију за Оскара.Следећи филм „Скупљачи перја“ постаје један од најпознатијих, најгледанијих и најпопуларнијих филмова са ових простора и у земљи и у свету, освојио је престижне награде на фестивалу у Кану и још једну номинацију за Оскара. Филм је гледало 200.000 гледалаца само у Паризу, док је и у тадашњој Југославији порушио све рекорде гледаности.Петровић се после тог филма окренуо књижевним адаптацијама и радио је филмове инспирисане делима Достојевског, Булгакова и Црњанског. У Немачкој 1977. године завршава и свој једини филм који није био везан за ове просторе „Групни портрет с дамом“ као немачку и француску копродукцију по истоименом књижевном делу нобеловца Хајнриха Бела.После се вратио у Југославију вођен жељом да екранизује „Сеобе“ Милоша Црњанског. Та продукција је јако дуго трајала и наишла је на низ правних и финансијских проблема, па Петровић није успео да тај пројекат у потпуности приведе крају.
https://sputnikportal.rs/20220817/lordan-zafranovic-pocinje-snimati-film-o-jasenovcu-1141191124.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
култура – вести, култура, филм и серије
култура – вести, култура, филм и серије
Прогоњени великан који није нашао мир у својој Србији
У суботу се навршава се 28 година од смрти једног од највећих филмских редитеља са ових простора Александра Саше Петровића чији су филмови били подједнако цењени и од публике и од критике, првог нашег редитеља који је освојио значајну награду на Канском фестивалу, саопштила је Фондација Александар Саша Петровић.
Петровићева два филма узастопце су била номинована за Оскаре, 1967. и 1968. године, а остатак његове каријере су красили филмови снимани као међународне копродукције са великим филмским звездама попут Изабел Ипер, Роми Шнајдер и Ани Жирардо.
Александар Петровић рођен је у Паризу 1929. године где су његови родитељи студирали. Кад је напунио две године родитељи су се вратили у Београд ког Петровић поново напушта 1947. и одлази у Праг као представник прве генерације југословенских студената на светски познатој Прашкој академији за филм. Следеће године је приморан да се врати у Београд због Резолуције Информбироа. Запошљава се као асистент режије у новоотвореном студију „Звезда филм“, претечи „Авала филма“.
После низа кратких филмова из педесетих година прошлог века, снима свој дебитантски играни филм „Двоје“ 1961. године. Његов трећи играни филм, ратна драма „Три“ настао по приповеткама Антонија Исаковића, окреће његову каријеру у новом смеру. „Три“ осваја награду на фестивалу у Карловим Варима, тада најзначајнијем источноевропском фестивалу и доноси му прву номинацију за Оскара.
Следећи филм „Скупљачи перја“ постаје један од најпознатијих, најгледанијих и најпопуларнијих филмова са ових простора и у земљи и у свету, освојио је престижне награде на фестивалу у Кану и још једну номинацију за Оскара. Филм је гледало 200.000 гледалаца само у Паризу, док је и у тадашњој Југославији порушио све рекорде гледаности.
„Оно што је најзначајније, филм је и означио почетак једног аутентичног уметничког израза у приказивању Балкана на екрану, који је дуго остао утицајан, копиран, али и контроверзан“, наводи Фондација.
Петровић се после тог филма окренуо књижевним адаптацијама и радио је филмове инспирисане делима Достојевског, Булгакова и Црњанског. У Немачкој 1977. године завршава и свој једини филм који није био везан за ове просторе „Групни портрет с дамом“ као немачку и француску копродукцију по истоименом књижевном делу нобеловца Хајнриха Бела.
После се вратио у Југославију вођен жељом да екранизује „Сеобе“ Милоша Црњанског. Та продукција је јако дуго трајала и наишла је на низ правних и финансијских проблема, па Петровић није успео да тај пројекат у потпуности приведе крају.
„Цењен али и оспораван у Београду, са честим политичким проблемима који су кулминирали око дипломског филма 'Пластични Исус' његовог студента Лазара Стојановића, Петровић није нашао мир у земљи коју је до краја сматрао својом. Умро је од тешке болести у Паризу, у 65. години. Сахрањен је у Паризу, на гробљу песника и уметника Пер Лашез“.
