Венецуелански новинар из Донбаса за Спутњик: Кијев покушава да „убије што више људи“
21:59 20.09.2022 (Освежено: 09:11 10.03.2023)
© Фото : Alejandro Kirk
Пратите нас
Украјински пројектил може пасти у било које доба, било где – они кажњавају обичне људе само зато што живе у Донбасу, рекао је у интервјуу за Спутњик венецуелански новинар Алехандро Кирк, специјални дописник „Телесур“ и „Хиспан ТВ“ у Донбасу који је рањен током украјинског напада.
„У суботу 17. септембра око поднева чули смо експлозије у центру града. Као и у многим другим случајевима, пожурили смо да снимамо. Када смо стигли на Лењинов трг, главни градски трг (у Доњецку), догодила се још једна експлозија у близини, запалио се комби. Нисам мислио да ће још једна граната погодити исто место, али сам се преварио. Чуо сам карактеристичан звук пројектила калибра 155 милиметара и експлозију неколико метара северније…. Одмах након тога сам осетио ударац у десно раме. Без буке, без бола. Погодило ме је и у десно око“, присећа се новинар.
Како каже, након тога су га колеге одвезле у државну болницу и већ након пар минута су му испрали рану и прегледали га.
„Нико ми није тражио документа, нису ми тражили новац. За мене је ово јасан пример да је у сфери јавног здравља неважно ко си и колико имаш новца – на првом месту је људскост, а не бизнис. Иначе, болница где су ме прегледали такође је била изложена артиљеријском гранатирању. О једном од њих сам и ја извештавао, правио сам репортажу са места где је оборена украјинска ракета, на прагу породилишта“, додаје Кирк.
Венецуелански новинар Алехандро Кирк који је рањен у Донбасу
© Фото : Alejandro Kirk
Како се осећате поводом свега што се догодило?
– Погодак гелера је био такав да је у рамену направио рупу пречника око инча. Погођен сам и у ребро, услед чега сам добио прелом. Ребро је спасило плућа, а наочаре за сунце – око. То је велика срећа, зар не? Стога неизбежно размишљаш о томе да се то лако може догодити и да се у ствари догађа са многим људима сваки дан у Доњецку: немају среће и гелери их убијају. То су људи које сам видео и о којима сам својевремено писао. Зато су моје мисли увек са тим људима, они су једноставно постали лаки непријатељи за некажњиво уништење. Мислим да се то ради како би се посејао страх, како би натерали људе да напусте своје куће, како би сви осећали сталну претњу. Сваки човек у овом граду зна да ако изађе напоље, постоји могућност да се не врати. Зато, када их питате, практично сви апелују на интензивније акције у војној операцији.
Каква је тренутна ситуација у Доњецку?
– Нажалост, становници Доњецка живе у страху. Многи су отишли, а ми који смо још овде знамо да у сваком тренутку било где може да падне украјински пројектил. То су казнени напади: они кажњавају обичне људе само због тога што живе овде. Због тога многи траже одлучније акције, не против војске и оружја, него против оних који командују тим варварством у Кијеву и другим местима Украјине.
Ситуација у Донбасу
© Фото : Alejandro Kirk
Колико сте дуго у Доњецку? Чему сте још сведочили?
– Стигао сам у Донбас у марту прошле године. Обишао сам две републике и ослобођена подручја на југу Украјине као што су Херсон и Запорожје. Био сам сведок борбе за Маријупољ и процеса обнове који у току. У Луганску – ослобађање градова попут Лисичанска и Северодоњецка, трагедија Попасне. Помажем у пројекту хуманитарне помоћи који се бави испоруком гране и воде у мала, недавно ослобођена села где још није стигла државна помоћ. Углавном идемо без пратње и присуства војске. Тај самостални пројекат ми омогућава да поразговарам са десетинама обичних људи који нам причају своју причу и та прича је увек слична: равнодушност украјинских власти која је у супротности са хуманошћу руских војника или устаника из Донбаса који често деле са њима своје суве оброке. Наравно, нису једногласни у свему, али је значајно да ми људи у најтежим условима, људи који месецима живе у подрумима, никада, изузев једног човека, нису рекли да би више волели повратак украјинске војске или ултранационалистичких батаљона.
Да ли планирате да наставите да радите у Доњецку након рањавања?
– Моји уредници сада процењују ситуацију, али ја имам одлучност и жељу да останем овде колико год могу. На крају крајева, и ја сам пролио део своје крви на овој земљи.
Како су изгледали недавни напади у Кујбишеву? Шта мислите, који је циљ кијевских власти?
– У Кујбишеву је пало девет пројектила калибра 155 милиметара. Један од тих пројектила је убио деветоро људи, у подне. То се толико величало на украјинским телевизијама, тај случај су наводили као пример ефикасности. Они гађају улице, а не зграде, места где се очекује већа концентрација људи. Видео сам истовремени напад на две школе у Доњецку, у понедељак у 11 сати ујутру, када су се окупили родитељи и учитељи. Нападе у петак вече на Пушкиновом булевару где се налазе ресторани. У подне на истом булевару док су породице шетале. Стамбени и индустријски окрузи Кујбишева – Кијевски, Петровски, Лењински били су мета напада даноноћно. Све то не може бити идеја креативног команданта артиљерије, то је несумњиво политичка одлука на највишем нивоу.
