Ратне репарације и казна за непослушне: Нови сукоби потресају Европску унију /видео/
22:08 24.09.2022 (Освежено: 22:32 24.09.2022)
© Sputnik / Алексей Витвицкий
/ Пратите нас
Као да се баш труде да тешку зиму која стиже учине још тежом, ЕУ и њене чланице, уз постојеће, отварају и нове, унутрашње фронтове. Пољска, тако, од Немачке тражи ратне репарације из Другог светског рата. А Европска комисија спремна је да казни Мађарску коју је Пољска спремна да брани. И не само Пољска, јер, у недељу су избори у Италији...
А да ће зима у Европи ионако бити тешка, као да нико више не сумња. „Рачуни за енергију, који убогаљују, терају европске фабрике у мрак“, јавља ових дана „Њујорк тајмс“, напомињући да произвођачи већ сада „шаљу десетине хиљада радника на принудни одмор и гасе производне линије јер не могу да плате рачуне за гас и струју“. „Застрашујуће је колико се брзо све догађа“, коментарише лист. „Европа се спрема за рестрикције како би спречила зимски енергетски хаос“, открива „Блумберг“ драматични сценарио који, пре самих рестрикција, предвиђа гашење читавих сегмената индустрије и обарање струјног напона како би се „спречио тотални колапс система“. А Бундесбанка најављује истовремену двоцифрену инфлацију и рецесију; раст произвођачких цена у августу је достигао рекордних 45,8 одсто...
Резолуција Сејма
У таквим околностима, готово да су нестварно зазвучале вести из Пољске да та земља од своје ЕУ и НАТО савезнице Немачке тражи – ратну одштету за разарања у Другом светском рату. Пре недељу дана, 14. септембра, пољски парламент, Сејм, усвојио је Резолуцију о захтеву Пољске за компензацију штете коју јој је Немачка проузроковала током Другог светског рата.
„Агресија Немачке, немачка окупација Пољске и систематски спроведен геноцид проузроковали су велику штету, патње и материјалне и нематеријалне губитке. Република Пољска никада није добила компензацију за персоналне и материјалне губитке које је изазвала немачка држава, нити јој је икада плаћено за неизмерну неправду нанету пољским грађанима. Сејм Републике Пољске проглашава да се пољска држава, прописно репрезентована, никада није одрекла својих захтева од немачке државе. Тврдње да су ови захтеви законито повучени, или да су временски ограничени, немају ни моралну ни законску основу. Неправда нанета милионима Пољака запомагаће све док не буде правично исправљена“, стоји у Резолуцији.
Цена историјске правде
Цена правде пак одређена је у извештају групе експерата, одлаганом пет година све до сада, и симболички представљеном 1. септембра: билион и 320 милијарди евра.
Немачко Министарство иностраних послова саопштило је: „Позиција федералне владе је непромењена: ово питање је затворено.“ А канцелар Немачке Олаф Шолц још је опоменуо и да је „граница између Немачке и Пољске коначно успостављена после више стотина година, и не желим да неки људи, копајући по историјским књигама, имплицирају ревизионистичке промене граница“.
Граница коју Шолц спомиње, на Одри и Ниси, Немачкој је однела четвртину територије у корист Пољске, а утврђена је 1953. споразумом којим се социјалистичка Пољска, заузврат, одрекла ратних репарација од социјалистичке Источне Немачке. Данашња, НАТО Пољска, тврди да је оној Пољској тај споразум наметнуо Совјетски Савез, те је стога ништаван, а ионако се односио само на Источну Немачку, а не на ову која је и сама чланица НАТО-а.
„Осамдесет година после Другог светског рата, крајње је време да се свеобухватно регулише проблем одговорности Немачке“, поручује шеф пољске дипломатије Збигњев Рау.
Дисциплиновање Мађарске
А истовремено, да досоле рану европске неслоге, посланици Европског парламента прогласили су да Мађарска више није демократија него „хибридни режим изборне аутократије“; озбиљан цинизам, наравно, лежи у томе што је овакву етикету Мађарска заслужила зато што се опире тоталитарном наметању једноумља у вези са ЛГБТ и мигрантским правима и осталим, сличним, популарним питањима.
Да би потом, одлазећи и корак даље, Европска комисија предложила и да Мађарској буде ускраћено 7,5 милијарди евра из буџета ЕУ због тобожње корупције, но, рекло би се да стварни узрок казне лежи на другом месту; ено, шеф мађарске дипломатије Петер Сијарто упорно понавља да би „Европска унија требало да прекине са спомињањем осмог пакета санкција против Русије“, а и Виктор Орбан као да им се руга када, и то из Београда, поручује да је патуљак увео санкције џину, па сад од њих сам страда.
Чланице ЕУ сад имају највише три месеца да одлуче да ли ће казнити Мађарску; за ту одлуку није потребан консензус већ квалификована већина. А „Политико“ из Брисела дојављује да би овакво одлучивање могло да се прошири на сва спољнополитичка питања.
Те ваљда и не чуди што Мађарска није без подршке јер и други знају да би могли да прођу слично. Пољски премијер Матеуш Моравјецки најављује жесток отпор, а и главни фаворит за победу на изборима у Италији ове недеље, Ђорђа Мелони, подржала је Орбана против бриселских бирократа; с друге стране, и њу је, јер је жена, подржала Хилари Клинтон, па у овом погледу можда и није здраво гајити превелике наде.
Опет, то не значи и да Европска унија може да не брине због неслоге међу својим чланицама. А јесен тек почиње.
Питање моралне одговорности
Шта све чека Европску унију у наредних пар годишњих доба? Зашто Пољска баш сада тражи ратне репарације од Немачке? Да ли ће Мађарска бити кажњена, и какав ће то ефекат имати на односе унутар такозване европске породице?
„Рад на извештају, који има око 500 страница и на коме је заснована резолуција пољског Сејма, трајао је пет година. Био је ангажован велики број експерата и Пољаци су овоме посветили доста пажње – а њихов амбасадор у Берлину је 2020. и јавно потврдио да ће захтев за надокнадом штете из 2. светског рата бити истакнут,“ каже Душан Достанић, и објашњава да је о ратним репарацијама у Пољској почело да се говори након мигрантске кризе током које је тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел уцењивала Варшаву моралистичким аргументима како би је натерала да прими мигранте.
„Пољска је тада одговорила – ако питања моралне одговорности и људске патње толико утичу на политику, онда се забрините и за патњу коју сте сами проузроковали у 2. светском рату, а ми ћемо вам испоставити и рачун за то. Из овог случаја се најбоље види да су моралистички аргументи у политици батина која има два краја. Пољаци су вероватно сад проценили да је ово најбољи тренутак за испостављање рачуна јер сматрају да су се показали као највернији савезници током украјинске кризе – за разлику од Немаца којима се непрестано замера због исувише блиских односа које су имали с Русијом.“
„Укљештена између Немачке и Русије, вероватно да није ни чудо што Пољска има ближе односе са Сједињеним Државама него и са једним од своја два велика суседа. У том контексту, не верујем да би Варшава ризиковала да то доведе у питање неким потезом који Вашингтон не одобрава,“ одговара Зоран Миливојевић на питање да ли у овом пољском нападу на Немачку има и америчког утицаја.
Укидање права на вето
Осим тога, напомиње Миливојевић, „не треба изгубити из вида ни да је Немачка најавила да ће ојачати своју војску с идејом да буде водећа војна сила у Европи. Вероватно је и то утицало на Пољаке који од тога зазиру и питају се куда све то води; утолико више што се, истовремено, Немачка залаже и за укидање права на вето у спољнополитичким питањима, што дефинитивно не може да одговара мање утицајним чланицама ЕУ.“
У оваквом развоју догађаја, како ствари стоје, прва ће настрадати Мађарска.
„Од првог дана Орбанове владавине Запад има проблем с аутентичним моделом мађарске демократије и претње којима је та земља изложена у већој или мањој мери трају већ годинама. У Мађарској се на то гледа као на неоколонијалну политику бивших колонијалних сила, које показују да немају разумевања за мађарски суверенитет и тамошње специфичности, које се сматрају недопустивим јер нису у складу с идеолошким концептом Брисела који се показује као тоталитаран“, истиче Душан Достанић.
„Мађарска постаје жртва јер не поступа у складу с прописаним правилима и потребом Брисела да та правила диктира свима. Из сопственог нагона за самоодржањем, који јој налаже борбу за сопствене интересе, Мађарска напросто не може а да не уђе у конфликт с Бриселом“, указује Зоран Миливојевић, и закључује:
„Питање кажњавања Мађарске постаје велики тест за опстанак Европске уније, а процес преиспитивања њеног даљег функционисања отворен је већ и самом препоруком Европске комисије да једна чланица ЕУ, Мађарска, буде кажњена. Искуство нам говори да не треба очекивати да ће у доношењу коначне одлуке превладати рационалан приступ, без обзира на предвидљиве негативне последице по европско јединство, тим пре што структуре које се супротстављају Мађарској не могу да дозволе да она победи јер би тиме постала пример за све који немају склоности ка апсолутној послушности у односу на Брисел.“
