Ово су српске мајке чију велику бол нико не види и не осећа
18:03 22.10.2022 (Освежено: 14:11 12.12.2022)
© Фото : Спутњику уступила Душица Селаковић
Пратите нас
Звале су се Огњенка и Ђурђија, рођене су у седмом месецу трудноће. Живеле су пет дана, отишле једна за другом, тако како су и дошле на овај свет. Нисам знала како се живи са болом, мислила сам да сам једина жена која је двоје деце сахранила одједном, на интернету нема таквих искустава на српском. Желим да помогнем свима који живе исту патњу.
Своје страшно животно искуство прича нам Душица Селаковић из Београда. Има тридесетједну годину, љубав супруга и породице, сина од две године, али после губитка превремено рођених девојчица, живот никако да се настави пуноћом коју је имао.
Жене у у тишини вапе за помоћ
Осетила се самом у свом болу, тражила слична искуства, како би покушала да га превазиђе. Блогови, форуми, видео садржаји који говоре о смрти беба у Србији нису постојали.
Али, постојала је статистика: сваке године без својих беба остане око 400 жена - жена које су невидљиве у свом болу, које у тишини вапе да им се помогне.
„Обратила сам се „Центру за маме“, одмах су прихватили идеју да оснују групу подршке за маме које су изгубиле своје бебе. Једна траума је траума губитка, а друга траума опхођења медицинског особља и уопште нашег здравственог система према људима, као према роботима. И то ћемо настојати да мењамо кроз ову групу“, каже Селаковићева.
Помоћ од свештеника
Она додаје да је имала велику срећу што живи у верујућој породици. Утеху је прво потражила код свештеника, разумео је као човек и родитељ, то јој је прилично олакшало тешку ситуацију у којој се нашла. Захваљујући, њему, каже, успели су и да крсте своје бебе.
Колевка
© Pixabay
„Тиме ћу се бавити кроз групу, пошто видим да људи нису упознати, као што ни ја нисам била, да је могуће крстити дете и без свештеника. То се дешава, дозвољено је у оваквим изванредним ситуацијама. Захваљујући томе што су крштене и што су сахрањене на начин који је нама некако дао потврду да јесу биле ту и да јесу постојале, нама је дата утеха. Имамо је и сада, када одемо на гробље“.
Наша саговорница додаје да жена која изгуби дете или га роди превремено, а оно умре, неминовно пати због кризе која није утемељена, осећа се кривом. То је страшно бреме које жене носе саме, често се плашећи да о томе говоре.
„Сам разговор са свештеником, Света тајна исповести, где он чита разрешену молитву за све женине грехе, чак и ако не постоји реална кривица, много значи. Ја знам да нисам крива за смрт своје деце, нити за превремени порођај, али тај моменат скида огроман терет. Свештеник ме је померио, натерао на размишљање, омогућио ми је корак напред“.
Невидљиве за друштво
Своје болно искуство Душица Селаковић прва је поделила у групи за подршку, одмах су реаговале и друге маме. Изгубиле су бебе због превременог порођаја, инфекција, здравствених компликација или урођених аномалија. Пате и жене које изгубе децу и на самом почетку трудноће, које су своју децу виделе само на екрану ултразвука, све су за српско друштво невидљиве.
„Центар за маме“ има план како да им помогне. Пре свега, група на фејсбуку за њих је безбедно место на коме могу да отворено причају о својим емоцијама, да поделе искуства, али ће моћи и да добију стручну, професионалну помоћ.
Жене окупљене у "Центру за маме" успеле су да промене Закон о финансијској подршци породици са децом
© Фото : Спутњику уступио Центар за маме
„Повремено ћемо организовати и разговоре уживо унутар фејсбук групе. Имаћемо и стручне текстове, причаћемо о туговању уопште, имаћемо и радионице за маме, али је идеја да све остане онлајн, зато што тако можемо да покријемо много ширу групу, жене из целе Србије“, каже Јована Ружичић из „Центра за маме“.
Жене окупљене у овом удружењу, које је упорношћу успело да промени Закон о финансијској подршци породици са децом, да помогне породиљама да добију свој новац директно од државе, заправо ће се залагати за системску подршку породици која пролази кроз искуство губитка детета.
„Тренутно су маме саме, немају на кога да се ослоне, само на личне и породичне ресурсе, само ту неко може да им буде раме за плакање. Важно је и питање плаћања стручне помоћи. Она је неопходна, нема излечења, јер се тугује до краја живота, али има опоравка од губитка. Таква помоћ је доступна само онима који могу да плате. Дугорочни план је оснивање психолошких сервиса унутар породилишта који су доступни овим мамама. Они су потребни и у регуларним трудноћама и порођајима“, каже Ружичићева.
Спремне за борбу
Главна администраторка групе за подршку мамама које су изгубиле бебе Душица Селаковић управо се спрема да пође на психотерапију. Раније није била спремна, чекала је, каже, да прође стање шока.
„Чекала сам да прихватим чињеницу да их нећу добити назад, то што ћу се обратити некоме за помоћ значи да сам спремна за превазилажење трауме и повратак тражења квалитета живота који сам имала раније. Такође, желим да једног дана, када поново будем трудна, када поново будем, боже здравља, родила здраво дете, будем спремна на то да је све ново, да будем целим бићем уз то дете, а не да га доживим као замену за ћеркице које сам изгубила“.
Група за подршку мамама које су изгубиле бебе отворена је и за жене из региона.
