https://sputnikportal.rs/20221023/i-to-nije-kraj-ruse-li-svedska-i-italija-rambovu-tezu-da-je-nacionalizam-za-one-sa-trista-evra-1144994763.html
И то није крај: Руше ли Шведска и Италија Рамбову тезу да је национализам за оне са триста евра
И то није крај: Руше ли Шведска и Италија Рамбову тезу да је национализам за оне са триста евра
Sputnik Србија
Национализам је тема за људе са платом од триста евра. Констатација, безброј пута цитирана у полемикама на друштвеним мрежама, која је приписана Рамбу... 23.10.2022, Sputnik Србија
2022-10-23T20:48+0200
2022-10-23T20:48+0200
2022-10-23T20:48+0200
свет
свет
свет – политика
коментари и аналитика
анализе и мишљења
душан пророковић
емисија „пророк“
национализам
италија
шведска
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/09/19/1143286058_0:0:3071:1728_1920x0_80_0_0_4389f07eb01ec84fc70217e65421ecdb.jpg
Осиромашеном народу, принуђеном да преживљава, лако је продати причу о самобитности увијену у разне националистичке обланде. Захваљујући томе побеђује се на изборима. Укратко, што затуцанији бирачко тело, то је лакше управљати.Славни и сјајни Мигел де Унамуно, традиционалиста али никада националиста, Баскијац који је живео за Шпанију, имао је своје виђење: људи треба да путују како би ширили видике. Што се човек више креће, што више види и чује, он више и сазна. Кроз спознају долази и преиспитивање, а где је преиспитивање ту је и разум. Односно, истина!За Унамуна „истина је нешто колективно, друштвено, чак грађанско; истинито је оно у чему се слажемо и помоћу чега се разумемо.“ Отуда и честа сукобљавања разума и вере. Јер, према мишљењу славног писца и језикословца, али пре свега мислиоца, интелектуалца, вера је оно „индивидуално и неизрециво“.У књизи „Агонија хришћанства“ он развија тезу зашто је вера „у стању агоније“ у сваком човеку. Притом, за њега је агонија непрестана борба, то је непрекидно преиспитивање.Наравно, не можемо сазнати како би на данашњи свет гледао Унамуно. Он се, у политичком смислу није најбоље снашао ни у бурном времену у ком је живео. Његова подршка много је значила Франциску Франку када се овај устоличавао за првог човека хунте, у одређеној мери пружила му легитимитет. Али је убрзо Унамуно морао ту подршку повлачити, свестан злочина које је Франков режим чинио.Злочина је било и према нелојалнима на Универзитету у Саламанки, на чијем челу је стајао баш Унамуно. Због повлачења подршке и једног говора који се показао историјским, у позним годинама, дотадашњи ректор стављен је у кућни притвор из ког никада није изашао. Док је он трагао, истина је наметана и конструисана другачије. Одређивана је без непрестане борбе, без непрекидног преиспитивања. Формулисана је кратким доскочицама, једноставним констатацијама. Попут ове о национализму и триста евра.Шта се десило у Шведској и Италији?Резултат избора у Шведској показао је да то баш и није тако. Резултат избора у Италији показао је да то баш није тако. Шведска, то је стандард, то је благостање, ту су плате вишеструко веће. Како је онда победила десница? При томе, рачунајући да су имигранти и њихови потомци са правом гласа ипак већински подржали левицу, а чињеница је да они раде слабије плаћене послове, испада да су иза националиста понајвише стали богатији.Италијанска десница увек боље пролази на пребогатом северу, то је постала закономерност током неколико последњих изборних циклуса.Не побеђује свуда десница, у Француској јој се није пружила прилика да формира власт, али је освајала незанемарљив проценат гласова. И опет – њихови гласачи су из групе оних са вишим зарадама.Дакле, није то осиромашени народ, принуђен да преживљава, коме је лако продати причу о самобитности завијену у разне националистичке обланде, није то затуцано бирачко тело којим је лако управљати. Чак напротив.Агонија вере, традиције, вредности...Зато би се најпре могло рећи да је узрочник оваквог тренда агонија. Онако како је подразумевао Унамуно. Агонија вере! Агонија традиционалног! Агонија историјског! Агонија културолошког! Агонија вредносног! Идеолошки обрасци се трансформишу и дозиђују, шире и скупљају, заблистају и зарђају. Тако је увек било.А нецивилизоване и заостале дозвољено је и поробити. У томе се, често и бестидно – сарађивало са крупним капиталом, мултинационалним корпорацијама и трансанционалним банкама. За извођење радова као важни инструменти појављују се невладине организације, разне фондације и утицајни медији, њиховим синхронизованим деловањем усмеравају се политичке партије и освајају институције.Чекајући ФукујамуЧекајући Фукујамин „крај историје“ десница је или таворила или се прилагођавала. Тако су, својевремено, немачке хришћанске демократе пристале да гласају за легализацију регистровања истополних партнерстава, одлучно рекавши да је линија повучена, да то није брак и да тако регистровани партнери неће моћи да усвајају децу. Наравно, касније су попустили, све може, није више било повлачења никаквих линија, али име партије нису мењали. Хришћанске демократе, формално су остали десница. Суштински, трулим компромисима су подстакли стварање нове деснице, на сопствену штету. Елем, „крај историје“ није наступио, а дивљање људскоправаша и глобалиста почело је производити све веће последице. На ред су дошла и питања трансхуманизма, биоинжињеринга, генетских модификација и чега све још не.Ово је само кратак илустративни пример, мада се слично може закључити и анализама система образовања, деловања медија или доступности различитих културно - забавних садржаја. Те две деценије пара није недостајало, али је очигледно недостајало свега осталог.Одговори се траже од десницеЛогичан епилог је што су се одговори тражили на десном спектру политичке сцене. Десница више не тавори, није принуђена на прилагођавања. Заправо, за њу су најопаснији ти трули компромиси, дотерало се дотле да их не сме бити. Јер, многе линије су прескочене или избрисане, многа фундаментална уверења модификована, многе институције разрушене. Отуда и агонија! Логичан епилог је и што се тај процес одиграва у најбогатијим друштвима. Актуелна левица брани лудачки концепт о боголиком човеку којем је у име његових неспутаних права све дозвољено. Они мисле да им је све дозвољено, пошто су током ере „краја историје“ помогнути од стране мултинационалних корпорација и транснационалних банака, те користећи неограничене медијске ресурсе, стекли вишак самопоуздања који их је одвео ка ароганцији.У тим системима левица је отишла толико улево, померајући улево и центар оне „идеолошке праве“, да су на десној страни завршили и сви који су пре само четврт века били убеђени левичари.Није ствар у триста евра. Никада није ни била у томе. Већ у тражењу одговора на суштинска питања која се тичу вере појединца, његовог односа ка традиционалном и историјског трајања, културе коју баштини и вредности које брани. Тако се кроз преиспитивање стиже до спознаје. И до истине.Оно што се данас самоназива левицом те одговоре не нуди. Њих такво смарање и умарање ич не интересује. Нема истине, већ само постистине.Зато и овакви резултати шведских и италијанских избора. И то није крај. Биће још много сличних изненађења.
италија
шведска
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, коментари и аналитика, анализе и мишљења, душан пророковић, емисија „пророк“, национализам, италија, шведска, десница
свет, свет – политика, коментари и аналитика, анализе и мишљења, душан пророковић, емисија „пророк“, национализам, италија, шведска, десница
И то није крај: Руше ли Шведска и Италија Рамбову тезу да је национализам за оне са триста евра
Национализам је тема за људе са платом од триста евра. Констатација, безброј пута цитирана у полемикама на друштвеним мрежама, која је приписана Рамбу Амадеусу. Делује згодно, њоме се и описују и објашњавају све наше несреће последњих деценија.
Осиромашеном народу, принуђеном да преживљава, лако је продати причу о самобитности увијену у разне националистичке обланде. Захваљујући томе побеђује се на изборима. Укратко, што затуцанији бирачко тело, то је лакше управљати.
Славни и сјајни Мигел де Унамуно, традиционалиста али никада националиста, Баскијац који је живео за Шпанију, имао је своје виђење: људи треба да путују како би ширили видике. Што се човек више креће, што више види и чује, он више и сазна. Кроз спознају долази и преиспитивање, а где је преиспитивање ту је и разум. Односно, истина!
За Унамуна „истина је нешто колективно, друштвено, чак грађанско; истинито је оно у чему се слажемо и помоћу чега се разумемо.“ Отуда и честа сукобљавања разума и вере. Јер, према мишљењу славног писца и језикословца, али пре свега мислиоца, интелектуалца, вера је оно „индивидуално и неизрециво“.
У књизи „Агонија хришћанства“ он развија тезу зашто је вера „у стању агоније“ у сваком човеку. Притом, за њега је агонија непрестана борба, то је непрекидно преиспитивање.
Наравно, не можемо сазнати како би на данашњи свет гледао Унамуно. Он се, у политичком смислу није најбоље снашао ни у бурном времену у ком је живео. Његова подршка много је значила Франциску Франку када се овај устоличавао за првог човека хунте, у одређеној мери пружила му легитимитет. Али је убрзо Унамуно морао ту подршку повлачити, свестан злочина које је Франков режим чинио.
Злочина је било и према нелојалнима на Универзитету у Саламанки, на чијем челу је стајао баш Унамуно. Због повлачења подршке и једног говора који се показао историјским, у позним годинама, дотадашњи ректор стављен је у кућни притвор из ког никада није изашао. Док је он трагао, истина је наметана и конструисана другачије. Одређивана је без непрестане борбе, без непрекидног преиспитивања. Формулисана је кратким доскочицама, једноставним констатацијама. Попут ове о национализму и триста евра.
Шта се десило у Шведској и Италији?
Резултат избора у Шведској показао је да то баш и није тако. Резултат избора у Италији показао је да то баш није тако. Шведска, то је стандард, то је благостање, ту су плате вишеструко веће. Како је онда победила десница? При томе, рачунајући да су имигранти и њихови потомци са правом гласа ипак већински подржали левицу, а чињеница је да они раде слабије плаћене послове, испада да су иза националиста понајвише стали богатији.
Италијанска десница увек боље пролази на пребогатом северу, то је постала закономерност током неколико последњих изборних циклуса.
И Шведска и Италија нису изузеци. Иако није политички коректно говорити, па се у те полемике и не улази, слично се могло приметити на резултатима „брегзитског референдума“, на председничким изборима у САД, али и на изборима у низу богатих европских држава – од Француске до Аустрије.
Не побеђује свуда десница, у Француској јој се није пружила прилика да формира власт, али је освајала незанемарљив проценат гласова. И опет – њихови гласачи су из групе оних са вишим зарадама.
Дакле, није то осиромашени народ, принуђен да преживљава, коме је лако продати причу о самобитности завијену у разне националистичке обланде, није то затуцано бирачко тело којим је лако управљати. Чак напротив.
Агонија вере, традиције, вредности...
Зато би се најпре могло рећи да је узрочник оваквог тренда агонија. Онако како је подразумевао Унамуно. Агонија вере! Агонија традиционалног! Агонија историјског! Агонија културолошког! Агонија вредносног! Идеолошки обрасци се трансформишу и дозиђују, шире и скупљају, заблистају и зарђају. Тако је увек било.
Оно што се одиграло брзо у постбиполарном свету, јесте „прихватање новог садржаја“ на левици. Уместо некадашње борбе за класна права, отишло се ка заштити људских права. Уместо космополитизма прешло се на глобализам. Притом, људска права оријентишу се ка новим мањинама, попут сексуалне, а глобализација проглашава неминовношћу до које се стиже унисоношћу вредносних матрица које се агресивно шире по целом свету. Где је другачије, то је тешка периферија, нецивилизована и заостала.
А нецивилизоване и заостале дозвољено је и поробити. У томе се, често и бестидно – сарађивало са крупним капиталом, мултинационалним корпорацијама и трансанционалним банкама. За извођење радова као важни инструменти појављују се невладине организације, разне фондације и утицајни медији, њиховим синхронизованим деловањем усмеравају се политичке партије и освајају институције.
Чекајући Фукујамин „крај историје“ десница је или таворила или се прилагођавала. Тако су, својевремено, немачке хришћанске демократе пристале да гласају за легализацију регистровања истополних партнерстава, одлучно рекавши да је линија повучена, да то није брак и да тако регистровани партнери неће моћи да усвајају децу. Наравно, касније су попустили, све може, није више било повлачења никаквих линија, али име партије нису мењали. Хришћанске демократе, формално су остали десница. Суштински, трулим компромисима су подстакли стварање нове деснице, на сопствену штету. Елем, „крај историје“ није наступио, а дивљање људскоправаша и глобалиста почело је производити све веће последице. На ред су дошла и питања трансхуманизма, биоинжињеринга, генетских модификација и чега све још не.
Више ни путовања нису служила сврси о којој је писао Унамуно. Џајлс Фрејзер наводи: „Парадоксално, људи често путују да би доживели нешто друкчије, али, управо путујући, стварају једноличност. Што више путујемо, аутентичне разлике све се више бришу.“ Уместо спознаје наступила је површност.
Ово је само кратак илустративни пример, мада се слично може закључити и анализама система образовања, деловања медија или доступности различитих културно - забавних садржаја. Те две деценије пара није недостајало, али је очигледно недостајало свега осталог.
Одговори се траже од деснице
Логичан епилог је што су се одговори тражили на десном спектру политичке сцене. Десница више не тавори, није принуђена на прилагођавања. Заправо, за њу су најопаснији ти трули компромиси, дотерало се дотле да их не сме бити. Јер, многе линије су прескочене или избрисане, многа фундаментална уверења модификована, многе институције разрушене. Отуда и агонија! Логичан епилог је и што се тај процес одиграва у најбогатијим друштвима. Актуелна левица брани лудачки концепт о боголиком човеку којем је у име његових неспутаних права све дозвољено. Они мисле да им је све дозвољено, пошто су током ере „краја историје“ помогнути од стране мултинационалних корпорација и транснационалних банака, те користећи неограничене медијске ресурсе, стекли вишак самопоуздања који их је одвео ка ароганцији.
У тим системима левица је отишла толико улево, померајући улево и центар оне „идеолошке праве“, да су на десној страни завршили и сви који су пре само четврт века били убеђени левичари.
Да, део деснице данас брани и неке старе, традиционалне идеје левице. Део те старе, традиционалне левице ограђује се од ове данашње нове левице. Исто као што се Унамуно, католик и интегралиста, морао оградити од Франка који је начелно бранио цркву и идеју унитарне државе.
Није ствар у триста евра. Никада није ни била у томе. Већ у тражењу одговора на суштинска питања која се тичу вере појединца, његовог односа ка традиционалном и историјског трајања, културе коју баштини и вредности које брани. Тако се кроз преиспитивање стиже до спознаје. И до истине.
Оно што се данас самоназива левицом те одговоре не нуди. Њих такво смарање и умарање ич не интересује. Нема истине, већ само постистине.
Зато и овакви резултати шведских и италијанских избора. И то није крај. Биће још много сличних изненађења.
