Језичке заблуде и митови: Да ли се слажу само дрва, или се могу слагати и људи?
© Sputnik / Маријана Колаковић
Пратите нас
Да ли се слажу само дрва, или се могу слагати и људи, можемо ли бити на телефону, или само поред њега, док с неким разговарамо, хоће ли нам англицизми упропастити језик – ово су нека од питања на која нам духовито, позивајући се на стандардне речнике, граматике и приручнике, одговара Павле Ћосић, аутор књиге „Језичке недоумице: заблуде и митови“.
„Ко се задњи смеје – последњи се смеје“ - духовити поднаслов приручника објављеног у издању „Прометеја“ и „Корнета“, инспирисан је једном од најчешћих заблуда међу онима који себе сматрају добрим познаваоцима српске језичке норме.
Циљ ове књиге јесте да одбрани језик од сувишног чистунства које, како аутор каже у разговору за Спутњик, често представља само начин да се прикрије незнање.
Приручник је намењен свима којима је језик струка или средство, свима који пишу и негују језичку културу било својим интересовањима, било да им је то део посла који обављају, а користан је и ђацима и студентима, пре свега хуманистичких наука.
Аутор каже да га посебно препоручује учитељима, наставницима и професорима, а посебно лекторима, који су, како оцењује, најодговорнији за ширење језичких заблуда и митова и који их упорно заступају у јавности, преносе и бране по сваку цену.
„Језичке недоумице у овој књизи су заблуде, али их ја називам и митовима, јер често имају конструкцију која звучи као да су народне мудрости: 'Људи су сагласни, а дрва се слажу', или не може се рећи сконцентрисати се, јер не постоји реч сконцентрација. Ниједна од ове две тврдње није тачна, људи могу да се слажу у мишљењу, а глаголи могу да постоје и ако немају глаголску именицу. Таквих заблуда је јако пуно, а и ово јако пуно је једна од њих, јер 'упућени' тврде да се може рећи само веома много“, примећује наш саговорник.
Павле Ћосић у уводном делу приручника наводи основне типове заблуда, напомињући да је главни разлог због којег се оне јављају неразумевање полисемије, односно вишезначности речи.
„Заблуде најчешће настају из незнања. То им је упориште. Питање је због чега се шире и зашто их је тако много. Зато што оне служе томе да прикрију незнање. Парадоксално је управо то што заблуде највише шире наставници и професори српског језика, лектори, баш они којима је то струка. А за то, опет, нису криви они, него школство. На факултету студенти уче књижевност и језик, што су две потпуно различите области, које би требало раздвојити. У моје време, на смеру Општа лингвистика, имали смо само један испит из књижевности, и ко је завршио ту групу, сасвим сигурно није упадао у овакве заблуде и незнање, нарочито у школи“, сматра Ћосић.
Ко се задњи смеје, последњи се смеје!
Наш саговорник каже да је једна од најчешћих заблуда у српском језику управо она која је пародирана на насловној страници приручника, а то је уверење да се задњи може односити само на простор, а последњи само на време.
„Сећам се да су ми као детету често говорили: 'Ко се задњи смеје, најслађе се смеје'. О томе је и Иван Клајн писао у познатом речнику језичких недоумица и објашњавао да се може рећи и задњи, и последњи. Један песник ми је чак рекао да му је лекторка исправила текст, након читања ове књиге, објаснивши му да не може да се каже последњи пут, него мора задњи пут. Људи лоше памте правила, често их погрешно тумаче и тешко им је да прихвате да постоје дублети“, прича уз смех наш саговорник.
Ћосић каже да језичким заблудама и митовима посебно доприноси то што људи, посебно они којима је језик на одређени начин струка, тешко прихватају да су имали погрешна уверења и, чак и када им се покаже одређено правило у речнику или језичком приручнику, одбијају да се одрекну онога чему су учени.
„Умеју да буду веома агресивни, што је врло логично, јер су одређена правила чули од великих ауторитета, наставника, професора, родитеља, имају високо мишљење о људима од којих су их научили, цитирају их и једноставно неће да прихвате да они нису били у праву. А ми смо изашли на Сајам са слоганом, на којем пише: Слободно се љутите на оне који су вас погрешно учили! Имам повратне информације од многих лектора, наставника, који једноставно неће да прихвате ову књигу, одбацују је, тако да препоручујем да се ова књига највише поклања њима“ истиче Павле Ћосић.
Наш саговорник препоручује свим „неверним Томама“ да, када се нађу у некој недоумици у вези с правилном употребом језичких правила, отворе било који речник, најбоље једнотомни Речник Матице српске и да се сами увере у то шта је правилно, а шта није.
Да ли је Ромео био „у вези с Јулијом“?
Међу језичким грешкама које се понављају често, а нису заблуде и митови, Ћосић наводи, рецимо конструкцију у вези тога.
„Често људи говоре у вези нечега, толико често да их нико и не исправља, чак ни они најзагриженији за језичка правила, јер не знају да се мора рећи у вези с нечим. Неки чак праве разлику и кажу да није исто у вези нечега и у вези с нечим, тврдећи да се прва варијанта везује за предмете, а друга га жива бића. То је неко лоше сећање на граматичка правила, то је неко измислио, па је надоградио, тешко је и објаснити како је дошло до те грешке“, каже Ћосић.
Кринџ пренковање
Једно од поглавља посвећено је и позајмицама из других језика, а посебно англицизмима који, према мишљењу нашег саговорника неће упропастити српски језик, већ ће га можда и обогатити.
„Данко Шипка је, рецимо, констатовао да у Шкаљићевом речнику турцизама има око 30.000 речи, а данас је у употреби свега око 2.000. То се данас дешава и с енглеским језиком. Имате примере за многе речи које су се масовно користиле, као на пример маус пед, за који сви данас кажу миш... Или, рецимо, атачмент, сада углавном сви пишу „у прилогу поруке“. Деца данас говоре да је нешто кринџ, или да је неко некога пренковао. Ако немамо добар превод за кринџ, зашто се не би користио“, уверен је Ћосић.
Он додаје да, на пример, у српском језику постоји и око 3.000 или 4.000 русизама, који, међутим, никоме не парају уши, јер су готово неприметни, будући да је реч о словенском језику.
Аутор поручује да треба разумети да језик не може да се ослања на логичка правила, а посебно је важно разумети да скоро свака реч има више значења, односно, да је полисемија у основи језичког размишљања.
„Ниједан језик није логичан, да јесте, могли бисмо да направимо аутоматског преводиоца. Према језику треба да се опходимо с поштовањем, да гајимо језичку културу, а с друге да будемо опуштенији. Да се опустимо у свакодневном говору, код куће, с пријатељима, у кафани. Можемо и да грешимо, можемо да говоримо и у вези нечега, али је важно да не исправљамо друге у неформалним ситуацијама, али да будемо свесни језичких правила и да разумемо разлику између нормативног и говорног језика“, закључује наш саговорник.
25 Октобар 2022, 12:41
