- Sputnik Србија, 1920
РУСИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Русије и Заједнице независних држава

Куда је ишчезла највећа светиња Кремља

© Sputnik / Валентин Черединцев / Уђи у базу фотографија"Иван Грозни код првог штампара Ивана Фједорова"
Иван Грозни код првог штампара Ивана Фједорова - Sputnik Србија, 1920, 20.11.2022
Пратите нас
Легендарна библиотека Ивана Грозног, позната и као „Либерија“, предмет је жестоких научних полемика: док поједини стручњаци износе разне хипотезе о томе где би ризница књига могла да се налази, други сматрају да је она одавно заувек изгубљена.

Невестин мираз

Иван Грозни је драгоцену библиотеку наследио од своје баке Софије Палеолог. Рођаку последњег византијског цара Константина Деветог удали су за московског кнеза Ивана Трећег и она се 1472. године преселила у Русију.
Према легенди, невеста је са собом донела богати мираз – осамдесет ковчега с књигама. Ипак, оно што су вековима прикупљали и чували њени преци у древној Москви лако је могао да прогута пламен, јер је престоница често горела.
Како би сачувала вредне књиге, кнегиња их је сакрила у специјално опремљеним подземним просторијама Кремља. У народу се говорило да су управо због тога из Италије позвали познатог архитекту Аристотела Фиоровантија.
После смрти Софије Палеолог, њен син, кнез Василије Трећи, одлучио је да преведе византијске текстове, због чега је позвао писца и богослова Максима Грека.
О томе се говори у једном од приповести о свецу: „Отворите царске ризнице древних великих кнезова, прародитеља својих, и пронађите у неким одајама бесконачно мноштво грчких књига, које су словенским људима неразумљиве“.
Ризницу је наследио Иван Четврти, који ју је повремено попуњавао новим књигама. Ипак, о даљој судбини те библиотеке ништа није познато.

Прича чтеца Осипова

Библиотеку су покушали да пронађу и први Романови – Михаил Фјодорович и Алексеј Михајлович, па чак и Ватикан. Како сведоче архиви Светог престола, 1601. године свештеник Петар Аркудиј и литвански дипломата Лав Сапега добили су задатак да пронађу књиге. Ипак, вратили су се без ичега.
Према указу Петра Првог, 1724. године сенат је спровео званичну истрагу. Повод су била сведочанства Конона Осипова, чтеца московске Цркве Јована Претече. Он је испричао да се испод Кремља налазило скровиште од две одаје које су до плафона биле испуњене сандуцима. Осипов је тврдио да је скровиште затрпано земљом, па су одлучили да то провере. Копали су два пута на пет места, али ништа нису пронашли.
Професор Универзитета у Дерпту (Тарту, Естонија) Христофор Дабелов наишао је 1822. године у архивима града Парну (Естонија) на записе протестантског пастора Јохана Ветермана, ког је Иван Грозни наводно позвао да преведе књиге из библиотеке. У његовом сведочанству је писало: „Књиге су се, као драгоцено благо, чувале запечаћене у два засвођена подрума".
Професор Дабелов пронашао је списак дела античких аутора који је саставио пастор, верујући да се она чувају у „Либерији“. Касније је откривено да је тај документ био фалсификат.
Дирекција Историјског музеја је, ипак, по налогу цара Александра Трећег, организовала још две истраге на местима на која је указао Осипов. Опет ништа није било пронађено, тако да је 1899. године питање о царској библиотеци било затворено.

Совјетски копач

Почетком 20. века „Либерију“ је одлучио да тражи археолог Игнатије Стелецки. Он је био уверен да се све време трагало у добром правцу, али да је било потребно ићи даље. Године 1913. добио је дозволу да истражује подземне ходнике и галерије Московског Кремља, али је убрзо почео рат и он се вратио том послу тек након две деценије, под совјетском влашћу.
Неочекивано је доживео успех: „Након ископавања пронашли смо подземни пролаз из Угаоне арсеналске куле ка Александровском врту изван Кремља и пролаз од белог камена испод Кремља из Угаоне арсеналске куле, кроз Средњу арсеналску кулу, до Арсенала“, записао је он у дневнику.
Последњи пролаз је био ослоњен на дебеле зидове од белог камена. Иза њих се назирала преграда која је подсећала на масивна гвоздена врата са засунима и малим прозором.
Чинило се да је Стелецки на корак од историјске сензације. Али, када је зид пажљиво демонтиран, команда Кремља наредила је да се посао обустави.
Археолог се до краја живота надао да ће наставити своје истраживање. „Нека и нисам пронашао! Зато сам указао на прави пут. Ја, или неко други, зар није свеједно, само да је нађу“, писао је он. Ископавања, међутим, нису обновљена.

Траговима Ивана Грозног

Иако се Стелецки, судећи по свему, максимално приближио одгонетању тајне, постоје и алтернативне хипотезе. У другој половини 20. века је изнета претпоставка да се „Либерија“ не чува у Московском Кремљу.
Ново место за трагање постао је град Александров у Владимирској области. Ту се Иван Грозни преселио 1564. године, спасавајући се од бојарских сплетки. У Александровској тврђави цар се задржао 17 година. Са собом је понео и ризницу, драгоцене иконе и друге вредности.
Поједини истраживачи претпостављају да је тамо била и библиотека. Стручњаци из Ермитажа су 2019. године вршили ископавања у Александровској тврђави и пронашли темељ велике дворане за свечаности – салу са троном, као и остатке помоћних одаја.
То је одлично место за чување књига, али из земљишта је извучено само неколико новчића и раскошно украшено посуђе.
Неуспешни су били и археолози у Вологди. Тамо је била још једна резиденција Ивана Грозног. Године 2017. уз помоћ геолошких радара научници су утврдили да испод историјског дела града постоји неколико пространих складишта. Ипак, у њима није било књига.
„Чак и ако је таква збирка постојала, она је, највероватније, страдала у једном од пожара. Важно је имати у виду колико су они били чести и разорни у Москви из 16. и 17. века, која је била сва од дрвета“, објашњава члан координационог савета организације „Архнадзор“ Константин Михајлов.
Историчар, виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука Борис Морозов сматра да је библиотека Ивана Грозног мит.
„У 16. веку је формирана разноврсна писменост: стварани су нови споменици повезани с политичком историјом древне Русије. На пример, 'Казанска историја', чувени 'Домострој'. То се међу широком публиком одразило у живописној приповести о 'Либерији'“, наводи Морозов.
Занимање за ту епоху, према његовим речима, стално поткрепљује легенду. Заиста, доказа за постојање библиотеке нема. Мада, нема ни докумената који негирају да је постојала. Због тога није искључена могућност да ће одгонетање једне од тајни руске историје тек уследити.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала