Америка посматра Европу и притиска дугмиће: Порука руског филмског генија награђеног у Београду
17:41 28.11.2022 (Освежено: 18:19 28.11.2022)
© Уступљено Спутњику
Пратите нас
Ауторски филм је лабораторија кинематографије. Ми идемо паралелним путевима и за мрвицу смо испред аутора комерцијалних филмова, а они нас следе. Да имам шампањац, наздравио бих развоју ауторског филма – речи су којима се један од најзначајнијих редитеља данашњице, Александар Сокуров, огласио по уручењу награде „Поглед у свет: Војислав Вучинић“.
Једном од најзначајнијих руских и светских редитеља данашњице Александру Сокурову, уручена је награда Фестивала ауторског филма за целокупан допринос филмској уметности и унапређењу филма.
Прошлогодишњи Фестивал ауторског филма у Комбанк дворани
© Фото : Тања Дробњак/Фестивал ауторског филма
Након примања награде „Поглед у свет: Војислав Вучинић“, а приликом кратког сусрета, Сокуров је одговорио на питање Спутњика где види будућност седме уметности, имајући у виду да се савремени најгледанији филмови све мање могу назвати уметничким остварењима, а да све више подсећају на дигитализоване стрипове без суштине.
Све време размишљам о том проблему будући да се филмска уметност претвара у визуелну робу. То представља велику невољу за филм, али излаз видим у пружању могућности снимања врло младим и талентованим уметницима. Ако њима омогућимо да раде слободно и ослободимо их притиска цензуре продуцената, мислим да ћемо добити нешто потпуно ново што се тиче квалитета. Као и увек, поента је у томе да се омладина не гуши, већ да јој се пружи могућност стварања и рада, међутим, то није проблем само у Русији, већ свуда.
Европска „Бајка“
Најновије остварење прослављеног редитеља носи назив „Бајка“ а представља кинематографски преседан, будући да се ради о глуми без глумаца. „Бајка“ није ни публицистички, ни документарни или истраживачки филм, већ представља уметничку фикцију насталу на основу врло тачних и упечатљивих документарних сведочанстава, а скоро свака изговорена реплика у филму, заиста је изречена и у стварном животу.
О томе постоје бројна различита сведочанства и, како аутор остварења изричито наглашава, филм нема никакве везе са „дипфејк“ технологијом. Радња прати разговоре Адолфа Хитлера, Бенита Мусолинија, Јосифа Стаљина и Винстона Черчила који се одвијају у чистилишту, али у њеној реализацији нису коришћени ни глумци, ни анимација. Све је рађено на основу хроника и аутентичног материјала, а тумачи главних улога „играју“ своју улогу живота.
Нама не треба никакав фејк зато што ми можемо префињеније да радимо. Уопште се у свету масовно користе некакве фалш методе, али нама то није потребно. Показали смо да може да се ради и на другачији начин.
Сам Сокуров прегледао је небројено много снимака у којима је проналазио фрагменте и делиће секунди којима је, склапајући их у један велики мозаик, дочаравао карактере личности. Ови делови мозаика сакупљани су кроз гледање комплетне филмске хронике из свих филмских архива везаних за поменуте јунаке, укључујући и филмску архиву Сједињених америчких држава.
Хвала богу на Атлантском океану
Посматрајући поставку филма на први поглед делује да једна веома битна карика фали. У питању је тадашњи председник Сједињених америчких држава Френклин Рузвелт. Редитељ разјашњава ову чињеницу објашњењем да њега Америка не интересује, јер његов филм говори о „болестима“ Старог континента.
То је наш, европски проблем. Ја себе сматрам Европејцем, јер је Русија део Европе. Ми смо болесни од милитаризма и инфицирани ратовима. Оба светска рата су почела у Европи. Доста више. Морамо да разаберемо шта се дешава код нас, са нашим јунацима и са нашом историјом. Американци ће увек да нас посматрају и, када за тиме буде било потребе, притискаће одређене дугмиће. У том смислу, Атлантски океан је божанствена измишљотина и захвалимо се богу што постоји, изјавио је Сокуров.
