„Господар рата“ или само жртвени јарац Вашингтона: Ко је Виктор Бут?
22:20 08.12.2022 (Освежено: 22:22 08.12.2022)
© AFP 2023 / CHRISTOPHE ARCHAMBAULT
Пратите нас
Ексклузивно
Кривични поступак који је покренут против руског држављанина Виктора Бута пример је спекулације америчких власти на тему руске мафије. Међутим, лик „господара рата“, како је Бут представљен у истоименом америчком филму (Lord of War), има мало тога заједничког са стварном биографијом Руса. Ко је заправо Виктор Бут?
Након скоро 15 година проведених у затвору у Сједињеним Америчким Државама, Рус Виктор Бут (55) размењен је за Американку Бритни Грајнер која је у Русији осуђена због шверца дроге. Процедура је обављена 8. децембра 2022. године на аеродрому у Абу Дабију. Бут је већ допутовао у Москву.
Специјалне снаге Тајланда, уз учешће представника САД, ухапсиле су Бута 6. марта 2008. године у хотелу у Бангкоку. Оптужен је за продају оружја терористичким и побуњеничким групама од Авганистана до Латинске Америке. Од бизнисмена у брокера у авио-индустрији, Бут се преко ноћи претворио у злокобног руског мафијаша из холивудских филмова и постао је познат готово целом свету.
„Господар рата“ из Душанбеа
Међутим, прича о Виктору Буту, која је више налик на шпијунски трилер, него на холивудске филмове о „злим Русима“, не почиње у Бангкоку, Вашингтону или Москви, него у Душанбеу, у скромној породичној кући окруженој јоргованом и платанима где је будући предузетник, кога западни медији зову „господар рата“, провео првих 10 година свог живота.
Његови рођаци по оцу су из украјинске Харковске области, а са мајчине стране из руске Оренбуршке области. Виктор има и пет година старијег брата Сергеја.
Виктор, дечак из просте совјетске породице, имао је амбициозне планове за будућност, а приоритет је давао науци и образовању.
Пошто није успео да упише Московски државни институт међународних односа, позван је да служи војску у Закарпатју. У лето 1987. године Бут је уписао Војни институт за стране језике и то на катедри за португалски након чега је добио звање млађег поручника и отишао да ради као преводилац у Мозамбик и Анголу као део контингента УН.
Након четири године повукао се из војске и управо у Африци је покренуо бизнис, што ће се завршити америчким затвором.
Од бизнисмена до затвореника
Виктор Бут је разрадио бизнис убрзо након распада Совјетског Савеза, када је отишао у Јужну Африку и почео да се бави организовањем ваздушног транспорта. Од 1993. године његова компанија је била базирана на аеродрому Шарџа одакле је обављала ваздушни транспорт по целом свету. Бутови авиони су превозили све врсте терета – од егзотичног воћа до резервних делова и увозне опреме. Међутим, западне посматраче највише је интересовала друга врста терета – оружје.
Виктор је постао познат јавности 1995. године када је помагао у ослобађању руске посаде авиона Ил-76 који је био заробљен у Авганистану. Пилоти су превозили велики терет муниције за снаге авганистанског председника Бурханудина Рабанија који је покушавао да заустави напад „Талибана“ (налази се под санкцијама УН због тероризма) на Кабул. Ил-76 је био у власништву казањске авио-компаније „Аеростан“ која је сарађивала по уговору са компанијом „Трансавиа“ на чијем је челу био Виктор Бут. Према томе, спасавање сународника за њега није било само питање личне, него и пословне репутације.
Иако је Бут од 1995. до 1997. године радио у апсолутно легалној сфери, превозећи из Европе у Јужну Африку замрзнуту пилетину и управљајући авио-компанијом „Ер сес“, средином деведесетих година о Виктору су први пут почели отворено да говоре као о трансконтиненталном „господару рата“.
Лист „Гардијан“ је 1999. године писао да се Бутова ваздушна флота, која броји 30 летелица (иако је Виктор говорио да је у најбољим временима његова компанија поседовала 21 авион), бави превозом оружја.
То није била једина оптужба – годину дана касније Викторово име се појавило у извештајима Савета безбедности УН и америчког Стејт департмента, где се помињао као добављач оружја и муниције, заобилазећи санкције УН, на пример у Анголу где је буктао грађански рат.
Убрзо након тога, 2002. године, Белгија је расписала међународну потерницу за Русом, оптужујући га за шверц дијаманата и прање новца, а УН су му увеле забрану кретања. И након што је његов бизнис пропао, притисак није јењавао. Председник САД Џорџ В. Буш потписао указ о замрзавању Бутове имовине, јер његове активности угрожавају спровођење америчке спољне политике у Демократској Републици Конго.
Поред тога, Рус је оптужен и за испоруку оружја у Авганистан и након што је банкротирао, а повезивали су га и са „Талибанима“ (налази се под санкцијама УН због тероризма) и „Ал Каидом“ (терористичка организација, забрањена у Русији). Бут категорички одбацује те оптужбе до данас, тврдећи да је Вашингтон одлучио да сву кривицу за наоружавање екстремиста свали на њега.
Хапшење и изручење у САД
Прави проблеми су почели у марту 2008. године када је Бут ухапшен на Тајланду током провокативне операције америчких обавештајних служби. Оптужен је за заверу с циљем убиства америчких војника, материјалну подршку тероризма и илегалну трговину преносивих ракета „земља-ваздух“. Америчке безбедносне службе су толико желеле да дођу до Бута да је у новембру 2010. године изручен у САД, кршећи како тајландски, тако и амерички закон.
Првих 15 месеци провео је у потпуној изолацији, у самици без прозора, уз даноноћно вештачко осветљење. Затим је седам година провео без дозвољених посета, од тога четири – у потпуно затвореном специјалном блоку са затвореницима који су служили казне због тероризма.
Порота у Њујорку је 2012. године прогласила Руса кривим након чега је осуђен на 25 година затвора.
Бут је тврдио да је његова компанија могла да пружа услуге добављачима оружја, али да он лично никада није куповао ни продавао оружје, те да су сви покушаји да га представе као „трговца смрћу“ неосновани, а да је истрага ништа друго до америчка политичка интрига.
Руско Министарство спољних послова тада је осудило пресуду, истакавши да је Бутов случај неоснован, пристрасан и политички наручен, те је обећало да ће предузети мере да се бизнисмен врати у Русију.
Иако је 2016. године пребачен у затвор општег режима, у јануару 2020. године Бут је неочекивано пребачен назад у специјалну јединицу, а у јуну исте године адвокат америчког држављанина Пола Вилан, осуђеног у Русији, рекао је да постоји могућност да се Американац размени за Русе – Виктора Бута и Констатина Јарошенка.
Касније су се у америчким медијима појавиле информације да су САД понудиле да размене Бута за америчке држављане Пола Вилана и Бритни Грајнер, осуђене у Русији. Иако је речено да је амерички председник Џо Бајден лично одобрио план размене, није било званичног саопштења америчких власти.
Карактер, чврст као стена
Људи који су одрасли на местима где се преплићу културе Истока и Запада често имају посебну чврстину карактера, а затворска прича Виктора Бута је живописна потврда тога.
Чак и док је био затворен у самици без прозора у федералном затвору Мерион, Рус је стоички подносио несрећну судбину која га је задесила.
Чинило се да је био опседнут жељом да обори некакав лингвистички рекорд, пошто је све своје време посветио учењу страних језика. Још од средње школе је одлично знао таџички, узбечки, дари, затим је савладао португалски и енглески, а касније је научио француски, зулу, коса, санскрит и есперанто.
Бут је у затвору много читао – молио је породицу и пријатеље да му шаљу што више књига, између осталог и на руском језику из којих је црпео снагу духа.
Како је сам рекао, у затвору га је од очаја спасила јога, али и сликање.
Поред тога, упркос тешким условима, Бут је дуги низ година остао веран својим навикама у исхрани. Наиме, он је вегетаријанац, једе само биљну и непржену храну. Много пре затвореништва Виктор је престао да једе месо, а према речима његове мајке, то личи на „самопрограмирање“.
„Одувек сам знала да је мој син Божји љубимац, а такве сви желе“, изјавила је једном приликом његова мајка Раиса Кузминична која је ипак дочекала повратак свог сина.
