Брутална порука са Запада: Дозвољена је само питома Србија која пузи и зоба из чврсте руке
© Flickr / Alexander SynapticСрбија ЕУ
© Flickr / Alexander Synaptic
Пратите нас
Коришћење термина „чврста рука“ и „припитомљавање“ у тексту немачког Цајта о Србији, могла би да буде и случајност. Међутим, тешко је поверовати да се такви термини случајно користе у држави у којој се у политичкој коректности чак и претерује.
Терминологија коју користи овај познати немачки новинар Улрих Ладурнер огољена је и, мора се рећи, застрашујућа. Ладурнер, попут генерала Вермахта, говори о „чврстој руци“ и „припитомљавању“
Овај новинар је, подсећамо, у немачком Цајту, чији је некада уредник био, објавио текст у коме каже да ЕУ само „чврстом руком“ може да „припитоми“ Вучића и тражи да Брисел замрзне кандидатски статус Србије, као и све ЕУ фондове намењених нашој земљи.
Верујете ли у случајности?
Тешко је поверовати да новинар Ладурнеровог формата термине „припитомљавање“ и „чврста рука“ користи случајно.
У случајности још мање можемо да верујемо ако загребемо испод површине – Ладурнер је био и дописник из кризних жаришта, између осталих и из Србије погођене НАТО агресијом 1999.
Како је у једном интервјуу рекао, пише „врућег срца и хладног пера“, а да би новинарство било добро потребно је да чињенице буду тачне, а анализе разумљиве. Па како онда можемо да разумемо када се у својим текстовима посвећеним Србији користи терминима које су користили и нацисти када су говорили о Словенима?
Изгледа да у случајности не верује ни саговорник Спутњика, филозоф и главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић. Наравно, каже он, увек се може рећи да се ради о појединачном тексту који одражава став аутора и (евентуално) листа и да не сме да се генерализује.
„Али, рекао бих да се текст из Цајта уклапа у доминантни дискурс, наратив, причу, немачких, али и западних уопште, медија у последње време када је реч о Србији и Србима. Волео бих када бисмо ово могли багателисати као изоловани инцидент или прејаку реч, индивидуално мишљење аутора или евентуално листа, али бојим се да није тако. То јест, практично сам сигуран да није тако“, наглашава Вукадиновић.
На западу се страховито води рачуна о речима, терминологији, политичкој коректности – јако се пази да се појединци, а нарочито народи не увреде неком тешком речи.
И сада, одједном све то пада у воду и о Србији и Србима се говори на начин на који се говори о дивљим животињама, које треба „припитомити“, „дресирати“ чврстом руком или штапом и шаргарепом. Не само Србија, нико није заслужио да му се обраћа терминима којима се обраћа зверима које би требало пацификовати на овај или онај начин, категоричан је наш саговорник.
На питање каква би Србија „пасовала“ Цајту, Вукадиновић каже да је одговор на то питање познат одавно.
„Само апсолутно послушна Србија, која дресеру једе из руке и препознаје његове намере и пре него што буду изречене и формулисане, То је, отприлике, Србија која одговара том погледу на свет какав доминира на Западу, који текст у Цајту само згодно илуструје“, објашњава он.
Санкције као омиљено оружје Запада
До јуче се на Западу говорило о томе како Русија користи енергетику као оружје којим уцењује Запад. Данас, Ладурнер нешто слично жели да ЕУ уради Србији – економски је уценити како би наша земља променила своју политику.
Претње санкцијама и све што на њих личи, као што је замрзавање фондова није никаква новост. То је, према Вукадиновићевим речима, омиљени део асортимана када је реч о политици Запада према Србији и не само Србији, већ и земљама које се у једном тренутку проглашене за парије.
Сама претња губитком кандидатског статуса не делује превише застрашујуће за највећи део српског јавног мнења, па је зато појачана укидањем фондова.
„Сви су осетљиви на причу о новцу или на његово ускраћивање, тако да се ту не може искључити одређени ефекат барем на један део јавности, иако, поштено говорећи, од тих фондова, већи део становништва Србије углавном није имао ништа или није имао много. Тако да то баш и није тако страшна казна као што звучи, али није искључено да може имати неког ефекта на, макар колебање и евентуално преиспитивање једног дела јавности. Али, сигуран сам да не може озбиљно, темељно и дубоко променити генерални тренд у српској јавности која је апсолутно и генерално против увођења санкција нити било каквог захлађивања односа са Русијом“, сматра Вукадиновић.
Ефекат мера које Ладурнер захтева био би, према речима нашег саговорника, раван нули. Промена расположења српске јавности према увођењу санкцијама Русији под претњама није реално, додаје он.
„Мислим да то знају и на Западу, или барем они који одлучују, рецимо амерички амбасадор и слични кругови. И зато дозирају притисак, без обзира што је по мом мишљењу превисок, па и бруталан и безобразан. Али, из њиховог угла гледано, дозирају притисак и претње управо плашећи се могућег контраефекта на српску јавност“, закључује Вукадиновић.