Човек који је веровао у свој сан - а онда су се попалиле све чаробне сијалице /видео, фото/
© Фото : Спутњику уступио Вук Томић
Пратите нас
Вук Томић остварио је свој детињи сан. Дечију опчињеност светиљкама и Новом годином претворио је у свој хоби, а затим и професију. Сваке године крајем децембра засија на хиљаде сијалица на његовом породичном дому. Крајем прошле године креирао је Зимску бајку у Савском парку и отворио Вуков божићни кутак на радост, пре свега, најмлађих.
Ослушкивати дете у себи и следити свој сан чак и када вам сви говоре да га је немогуће остварити, сматра најважнијим, а све је почело, каже, када је и сам био дете, поред новогодишње јелке, уз мајку која је стварала магију.
„Прве сцене које памтим је кићење јелке у нашој породичној кући на Вождовцу са мамом и сестрама. Мама је увек била задужена да од тога направи шоу, да јелка делује бајковио и да то буде заједнички ритуал. Правили смо украсе од фолије, вате, бомбона, шишарки. Мама је креирала магију у нашем дому. Имам три старије сестре и од свега волимо да правимо шоу – за недељни ручак се сви окупимо и тата одржи говор, рођендан претворимо у шоу, слава нам је била велика гозба, дружења у дворишту“, присећа се Вук Томић у разговору за Спутњик.
Лампице уместо лего коцкица
Са девет година Вук је први пут сам окитио јелку и од тога је све почело:
„Једне године завршио сам играње са лего коцкама и пошто је био децембар, време украшавања, а мама је била уморна, питао сам је да ли могу ја да китим јелку. Отишао сам по кутије са украсима и сачекао тату да дође са посла да одемо на Келенић пијацу да купимо јелку. Тада сам први пут украсио јелку, а мама је само асистирала. Остао ми је ланац сијалица који сам окачио на прозор и одмах сам истрчао напоље да видим како то изгледа - Вау, што је ово лепо! Онда долази филм 'Сам у кући' који ми је био потпуно откровење - мали Кевин се игра са украсима и тера лопове. Помислио сам како бих ја могао да останем сам и окитим целу кућу како желим“.
Вук Томић
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Значајан тренутак за њега био је дочек 2001. године у Атини када га је фасцинирала највиша јелка у Европи - 15 метара висока метална конструкција на централном тргу прекривена сијалицама.
„Куповале се играчке, опрема за школу, али ја сам желео само сијалице. Да ли си сигуран, хоћеш патике, јакну, ранац? – инсистирали су мама и тата, али ја сам тражио само сијалице и открио сам радњу која је била специјализована за новогодишње декорације. Добио сам зелено светло од тате и купио сам три сета сијалица. Тада ме је то обузело и траје и данас“, истиче Томић.
Сваке године је са све већим жаром украшавао кућу и бивао поносан на та својеврсна уметничка дела:
„Тата ми је са службеног пута у Атини донео сијалице у цреву. Оне сада већ излазе из употребе, али тада их није било код нас. Десет метара жутих и десет метара белих - то је био спектакл. Стављам их на јелке испред куће, сви застају, питају шта је то, а ја сам поносан. Истраживао сам по граду, ишао од радње до радње, шта још могу да додам на своју кућу. То је био мој свет. Одвајао сам од џепарца и маштао шта ћу следеће па сам чекао да прође Нова година и на снижењу купим за наредну“.
Деда Мразова кућа на Вождовцу
Породични дом Томића је, захваљујући Вуковој машти и креативности, постао најлепше украшена кућа у Београду, Деда Мразова кућа у коју најмлађи сваког децембра желе да завире, а свечано паљење сијалица постало је традиција - случајно.
„Једне године сам узбуђено позвао родитеље и сестре да изађу испред да виде шта сам урадио. Одушевили су се када сам упалио сијалице. Следеће године придружио се комшија и већ наредне сам ишао од врата до врата и позивао комшије - Палићемо сијалице у 20 сати, изађите ако желите. Десетак њих се окупило, упалили смо сијалице и уследио је аплауз. Мени је то било слатко. Значила ми је та подршка. Следеће године сам позвао цело своје одељење из средње школе. Другар је донео шампањац, ја сам пуштао божићну музику и све је почело да поприма форму догађаја. Све је то довело до тога да наредне године дође ТВ екипа и на крају снимања чујем - Вук вас све позива за два дана на свечано паљење сијалица. Паљење сијалица постало је толико популаран догађај да сам морао да пријављујем организацију полицији, затварам улицу и обавештавам медије. Из моје играрије израстао је догађај за неколико хиљада људи и све телевизије су преносиле да је поново засијала Деда Мразова кућа на Вождовцу“, са поносом истиче Томић.
Вуков божићни кутак
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Божићни кутак – мирис цимета, божићне песме и ирваси
Вуков божићни кутак је за њега био корак даље у ширењу новогодишњег духа и остварење жеље да све што је видео по свету покаже својим суграђанима:
„Замишљао сам да новогодишње декорације буду моје занимање, да имам екипу која иде са мном и на локацијама прави декорације. Позову нас клијенти, дођемо, осмислимо и поставимо декорацију. Тако да све што данас радим и јесте остварење мојих дечачких снова. Радња новогодишњих украса проистекла је из моје жеље да људима овде понудим све оно што сам видео у свету, путујући и истражујући новогодишњу индустрију. Крчкала се та идеја у мени све до прошле године када се десила пробна верзија божићног кутка у малој радњи од 30-так квадрата и када сам видео да има следбеника божићног духа који би уживали у једном таквом амбијенту, било да ће попити кафу или топлу чоколаду или ће купити украсе, јелку, сијалице“.
Вук ће божићни кутак претвори у својеврсни путујући шоу који ће сваке године бити на другој локацији и пружити посетиоцима ново искуство.
Магични свет ирваса и Деда Мраза уз топлу чоколаду, мирис цимета и божићне песме
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Ван сезоне новогодишњих празника Вук са својом фирмом ради декорације ванчања, рођендана, украшава баште ресторана и кафића да би већ од августа почео са плановима и договорима за захтевне новогодишње инсталације.
„Волим да урадим нешто упечатљиво, изазовно. Радили смо 50. рођендан где смо поставили звездано небо од 400 квадрата и требало је добро промислити како поставити носећу конструкцију за сијалице да буде стабилно у свим могућим временским условима. Ове године највећи изазов је била Зимска бајка на Београду на води где сам осмислио целу декорацију Савског парка са 100 стабала, 25 излагачких кућица, великим звезданим небом изнад клизалишта“, каже Томић.
Сијалице и певање – две љубави
Пошто се много тога у његовом животу деси неочекивано, тако је захваљујући једном паљењу сијалица постао стални члан Мери госпел хора - првог таквог у Србији.
„Другарица ми је предложила да ми за паљење сијалица испред куће пева госпел хор. Успео сам у томе и после пар дана одем да захвалим на сарадњи. Кажу ми: Ајде седи ти са нама да чујемо знаш ли да певаш. Све ми се то много допало и ја тако постанем случајно и непланирано члан хора“, истиче Вук Томић.
Следите свој сан
Најлепше украшене куће на Вождовцу ове године неће бити, али Вук Томић обећава много нових изненађења. Он живи свој сан, истрајан у мисији да улепшава живот и другима и поручује свима да ослушкују дете у себи и иду за својим сном:
„Мислим да је важно да препознамо и ослушнемо дете у себи док га није угушио свакодневни живот. Сви имамо муке са којима се сусрећемо сваког дана. Имам их и ја иако се бавим лепим послом. Поред свега тога морамо да пронађемо у себи оно дете, да се сетимо шта смо као мали волели и хтели да радимо. Много је важно да верујемо у то што желимо. Имао сам среће да сам увек имао подршку својих родитеља за све што сам желео да радим и мислио сам да се то подразумева, да су сви родитељи такви, али одрастајући схватио сам да то није тако. Имам пријатеље који нису остварили своје жеље и снове јер су им родитељи и окружење говорили да то не може. Некима сам ја уливао самопоуздање и указивао на свој пример: Погледај, ја се бавим новогодишњим декорацијама у Србији где је то било потпуно немогуће, где сам малтене покренуо нову индустрију“.
