https://sputnikportal.rs/20230125/dusan-kovacevic-dobitnik-nagrade-za-buduce-filmove-ko-zna-sta-ce-biti-u-evropi-na-jesen-1149895231.html

Душан Ковачевић, добитник награде за будуће филмове: Ко зна шта ће бити у Европи на јесен…

Душан Ковачевић, добитник награде за будуће филмове: Ко зна шта ће бити у Европи на јесен…

Sputnik Србија

Ја имам осећај да је живот и тужан и жалостан и смешан, а све заједно једна велика игра, једна велика прича у којој има и смеха и плакања. То је моје осећање... 25.01.2023, Sputnik Србија

2023-01-25T18:43+0100

2023-01-25T18:43+0100

2023-01-27T12:28+0100

култура

култура

интервју

душан ковачевић

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110980/19/1109801962_0:0:2501:1407_1920x0_80_0_0_e6ad64b3bb15e0d4412b676a75b0f6ce.jpg

- Та награда има двојако значење и једну причу која је налик на филмове Емира Кустурице - поприлично разбарушена у смислу да се он игра. Када кажем двојака, мислим да је с једне стране за животно дело, за све што сте урадили, а с друге стране представља његову оптимистичку идеју да додељује награду људима који још нешто могу да ураде. Подржава вас у смислу да можете да направите још нешто уколико имате воље. Све се то сједињује у тој награди“, истиче Ковачевић.Аутор драма „Маратонци трче почасни круг“, „Радован Трећи“, „Шта је то у људском бићу што га води према пићу“, „Сабирни центар“, „Балкански шпијун“, „Свети Георгије убива аждаху“, „Клаустрофобична комедија“, „Професионалац“,... уочи почетка „Кустендорфа“ открива за Спутњик да ли након „Андерграунда“ планира нову сарадњу са Кустурицом, зашто је бављење уметношћу ризично и зашто је смех најбољи лек.Да ли Вас је Емир Кустурица овом наградом обавезао да наставите да стварате?— Све зависи од околности. Као и раније што се дешавало. Ако имате могућности, и не само воље него и услова да направите што замислите, онда се упустите у ту причу. Филм је једна велика авантура. Када кренете да радите, никада не знате шта ће се десити. Филм је прилично скупа уметност. Када сам на Академији предавао драматургију, говорио сам студентима из свог искуства да је за једну драму и једну причу довољно да имате свеску и оловку и то заједно кошта 100 динара, а у припрему снимања филма не можете да уђете без 100.000 било чега, марака, динара, евра, свеједно. Питање је колико имате снаге и воље и каква је ситуација. Филмски центар Србије је подржао доста пројеката у последње време и релативно има пара да се реализују филмови, али шта ће бити у будуће, зависи од целе ситуације у земљи. Видите у каквој се политичко-економској ситуцији налазимо. Волео бих да неко каже шта ће бити на јесен, шта ће бити у Европи на јесен, да ли ћемо ово мало пара, које одвајамо за културу, уопште имати. Ова година, објективно гледано, а не морате да будете ни економиста, ни политичар, ни народни видовњак за то, озбиљна је и изузетно тешка. Сви планови који су везани за уметност су под знаком питања.Једном сте изјавили да се Вашим послом не може бавити нормалан човек и да је озбиљно бављење уметношћу суицидан посао…— То сам рекао мало озбиљно, мало у шали, али стварно јесте. Ви улазите у један свет у коме вам нико ништа не гарантује. Када уписујете академију - режију, драматургију или глуму - можете да добијете диплому, али вам она ништа не гарантује. Та диплома не гарантује да ћете нешто написати, одиграти или снимити. Све зависи од вашег рада, знања, дара. Улазите у високо ризичан простор и свет који је под великим знаком питања. Крајем осамдесетих правио се пресек на Академији и кроз Одсек драматургије од њеног оснивања прошло је око 250 студената. За 150 нисмо знали уопште чиме се баве. Променили су професију. То је судбина. Академију сваке године упише 14-15 глумаца. То је 150 глумаца за 10 година, а ви знате за 10-15. То је стварно високоризична професија и уз дар који је неминован и који вам одређује судбину, постоји још пуно елемената – да ли ћете имати среће, могућности да радите оно што волите. У овом тренутку се снима око 20 серија, свако вече гледате најаву за неку нову серију, а већина од њих неће се памтити.Ваши комади се памте, навршава се пола века „Маратонаца“ и „Радована Трећег“. Те драме живе, нове генарције их гледају, читају, цитирају. Да ли су ти комади утрли Ваш пут којим корачате пола века?— „Маратонци“ су изведени 26. фебруара 1973. године, а „Радован“ у децембру исте године. Тада сам био четврта година Академије и они су ми отворили та велика врата, јер су врло брзо играни и на другим сценама широм бивше Југославије, па онда и у иностранству. Од те године сам почео да живим као професионални писац. Касније су многи моји комади екранизовани и генерације гледају филмове, а била је срећна и лепа околност да сам радио тих година са најдаровитијим глумцима у историји нашег позоришта и филма. То је била генерација која је обележила другу половину 20. века у позоришту и на филму. Углавном су то били моји пријатељи. Сви заједно смо радили пуно, са великом енергијом и надом да ћемо нешто лепо направити. И ова награда сада је признање за рад од пола века и његова жеља да се уради још нешто тако да ћемо сести и попричати о неким могућим пројектима у будућности уз све што сам већ поменуо какви ће бити услови за обичан живот“.Својим драмама сте савршено исцртали наш менталитет и друштвени пејзаж. У „Кумовима“ по којима сте снимили филм „Није лако бити човек“ пише да је то комедија о трагедији наше свакодневице и то важи за све ваше комаде. Да ли је трагикомедија жанр и за данашњицу?— Мислим да је наш живот испреплетан лепим и мање лепим, да не кажем ружним догађајима. Свако се сусреће са непредвидивим ситуацијама, лепим и непријатним. Ја имам осећај да је живот и тужан и жалостан и смешан, све заједно једна велика игра и једна велика прича у којој има и смеха и плакања. То је моје осећање света. Ја нисам велики љубитељ тешких драма и прича о томе да је све узалуд и да ћемо сви у једном тренутку умрети. Ту филозофију не прихватам зато што је до те мере једноставна и трагична. Смех служи да лечи људе и човек који се смеје за мене је леп човек. Никада нисам видео човека који се смеје да је лош у том тренутку. Смех је драгоцен. Медицински је доказано да је смех лековит. Једна реч је трагична, једна смешна, једна цинична, једна блага и лепа. Писање у мом случају је трагикомедија. То је мој рукопис. Волео бих, ако будем имао времена и што је најбитније здравља, да напишем још нешто.Пишете ли сада?— Сада имам породичних брига и то је примарно, али се надам да ћу се једног дана поново вратити. Имам намеру да напишем приче о неким важним људима и догађајима за које мислим да су битни јер спадају у историју позоришта и филма. Написаћу десетак прича везаних за глумце, режисере, моја путовања, сусрете са људима, овде и у иностранству, за рад на неким филмовима и пројектима. То ћу вероватно ускоро.

https://sputnikportal.rs/20230125/emir-kusturica-leopard-tenkovi-na-istocnom-frontu-umetnost-u-drvengradu-marija-jakovljevic-1149910565.html

2023

Вести

sr_RS

култура, интервју, душан ковачевић