Пацијент чека орган да преживи: На делу су правне заврзламе, површна наклапања и – теорије завере
12:45 04.02.2023 (Освежено: 13:01 04.02.2023)
CC0 / freeimage4life /
Пратите нас
Више од две хиљаде грађана Србије чека прилику за нови живот коју би им пружила могућност трансплантације органа. Након што је Уставни суд прогласио део Закона о трансплантацији неуставним, њихово бескрајно чекање постало је још дуже. Канцеларија Повереника за заштиту равноправности упутила је апел Министарству здравља за хитну реакцију.
Када сплетом несрећних околности човек доспе на листу чекања трансплантације и стане у најдужи ред у свом животу, сваки минут почиње да се броји а сваки телефонски позив постаје потенцијална - рука спаса.
Сви ти угрожени пацијенти, међу којима се налази и тридесеторо деце, са неверицом је 2021. дочекало вест о томе да је Уставни суд чланове Закона о трансплантацији из 2018. прогласило неуставним. Овом одлуком дошло је до правног вакуума, а спорни чланови 23. и 28. проглашени су делимично неуставним у деловима који се односе на услове и поступак донирања после смрти даваоца. Ови чланови, објашњава нам Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, нису били у складу са начелом владавине права због недовољне јасности, прецизности и предвидљивости.
Ми смо сада упутили иницијативу Министарству здравља да се што пре приступи изменама и допунама Закона о пресађивању људских органа и Закона о људским ћелијама и ткивима управо због тога што су нам се грађани у више наврата обраћали указујући на овај проблем, рекла је Јанковићева за Спутњик.
Министарство здравља је прошле године донело одређене одредбе и инструкције по којима се програм трансплантације наставио, а правни вакуум превазишао, али ни то није довољно. Током протекле године обављене су само две трансплантације што се може сматрати статистичком грешком. Ипак, и те две трансплантације су спасиле два живота.
Свако је донор док се не изјасни супротно
До 2018. и доношења спорног Закона постојале су донорске картице које нису биле обавезујућег карактера будући да се у последњем тренутку ипак питала породица преминулог добровољног донора. По доношењу поменутог закона свака особа је постала потенцијални донор уколико се за живота не изјасни да се томе изричито противи. Али, онда је Уставни суд оспорио та решења.
Реч родбине је ипак последња
© Фото : Сенка Милош
За Младена Тодића, председника удружења „Заједно за нови живот“ и пацијента са пресађеном јетром највише је шокантна била чињеница да је неко уопште поднео захтев Уставном суду за оцену уставности новог закона, поготово имајући у виду да се не ради о било каквом преседану већ о процедури која се примењује широм Европе, па чак и у суседству.
Лична голгота
Говорећи кроз лично искуство, Тодић читав процес чекања описује као „благо речено - голготу“. Људи који деле његово искуство се на првом месту суочавају са чињеницом да у Србији нема довољно донора, али и са тим да се у нашој земљи о самој трансплантацији не говори довољно, па она уместо прилике за нови живот представља табу тему.
Сваки дан гледате себе у огледало, гледате како болест узима свој данак, како све лошије и лошије изгледате. Након тога болест почиње да узима свој данак и у психичком смислу. Када видите да вам је трансплантација једини спас, а ње нема, копните и психички.
Као додатни проблем који ионако орочени живот још више отежава, ако је то икако могуће, јављају се логистичке препреке. Човек или дете које чека на пресађивање органа не сме бити удаљен више од три до четири сата вожње нити сме ићи на одморе или продужене викенде, баш из разлога што се никад не зна када ће и да ли зазвонити телефон спаса.
Сваки дан проводите ишчекујући тај позив који ће вам значити спас живота. Када га на крају и дочекате мешају вам се осећања јер знате да је неко неког свог изгубио, а опет и смогао довољно снаге и храбрости да у том најтежем тренутку потпише сагласност и донира органе. На тај начин тај неко оставља свој траг даље у туђим животима.
Један донор може спасити осморо људи, али пристанком на давање органа не спашава се само осам живота, већ много више. Спашавају се животи ближњих од оболелог, одржавајући породице на окупу.
Табу тема и теорије завере
Главни разлог противљења трансплантацији органа и предрасудама које је прате јесте недовољна или погрешна информисаност. Један од примера тога јесте непознавање разлике између мождане смрти и коме. За разлику од коме из које пацијент може да се пробуди после краћег или дужег времена, када наступи мождана смрт услед, на пример, повреде главе, пацијент је мртав док су његови органи још увек функционални. Уместо чекања да се и ти органи полако угасе, они би се могли проследити даље некоме са листе чекања.
Једна од главних бојазни које прате причу о трансплантацији јесте трговина органима. Младен објашњава да се крађа бубрега у стварном животу не одвија баш као у „Досијеу Х“ и да је читав процес врло комплексан.
У једном тиму за трансплантацију ради око педесетак здравствених радника. Замислите да неко од тих педесет радника украде бубрег, јетру или срце. То је апсолутно немогуће. Где да га чува и коме да га пресади, рекао је Младен за Спутњик.
Да би се орган пресадио, објашњава нам Тодић процедуру кроз коју је и сам прошао, морају да постоје одређене подударности између донора и примаоца. Пре свега мора се подударати крвна група, затим се врше одређене типизације, физичка конституција треба да буде слична и мора доста других ствари да се поклопи да би се извршила трансплантација.
Иако напомиње да има разумевања и схвата становиште људи који не желе да своје и органе својих преминулих проследе даље након смрти, Младен Тодић апелује да сви они који су скептици покушају да се ставе у положај оних који чекају на прилику за нов живот.
Да ли би исто тако размишљали о закону и програму трансплантације органа да њима или њиховом најближем затреба орган да би им живот био спашен.
