Био је Прометеј свог доба: Објављен први научни рад о Милану Младеновићу
© Фото : Zadužbina Milana Mladenovića/Youtube
Пратите нас
Да је живео у неко друго време, био би песник, рекла је једном приликом клавијатуристкиња Маргита Стефановић за Милана Младеновића, а тај рок певач, гитариста, композитир и текстописац својим делом је заиста и досегао то ласкаво звање – песник, пише Златомир Гајић у књизи „Рок поета Милан Младеновић“.
Неопходно је да буду истражена и рубна подручја књижевности, између осталог и рок поезија на српском и јужнословенским језицима. Тим речима је професор Драган Симић, почетком 21. века предавач на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а данас председник Матице српске, одговорио на жељу Златомира Гајића да своју магистарску тезу посвети делу неког од личних фаворита међу великанима писане речи - Хомера, Дантеа, Шекспира, Достојевског, Маркеса или Пекића.
Тако се родила идеја за први књижевнотеоријски рад који ће валоризовати достигнућа рокенрола на овим просторима , а као логичан избор за неког ко је прогледао са новим таласом и читав живот посветио рок музици наметнуо се Милан Младеновић. Резултат је магистарска теза и на њој заснована књига „Рок поета Милан Младеновић у издању „Службеног гласника“.
Златомир Гајић и Петар Јањатовић на промоцији књиге "Рок поета Милан Младеновић"
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Песме које чувају генерацијски код
Гајић истиче у својој књизи да је „ослушкујући корене, Младеновић спознао да у себи носи помало Орфеја, и Пиндара, и Паскоје, и Милије, и Змаја, и Бранка, и Ленона… и да опет од свега тога саздан, једино што може да буде само он сам“.
Стихови осамдесетак песама, објављених на албумима 'Екатерине Велике', у самој својој сржи, у поетизованом преплитању мрачних визија, слика и симбола понекад тешко разлучивог смисла и значења, носе скривену дубоко лирску поруку о једном времену и људима који су га испуњавали, чинећи га таквим какво је било. Те песме чувају и генерацијски код, јер говоре о људима из градова и стању њихове душе у тренутку историје надомак судара два супростављена времена и начина размишљања, али без суштинске разлике коју би такав сукоб донео, што је игра коју може да прозре само велики ум или велики таленат, а бити и једно и друго значи бити песник, баш као што је то био и Милан Младеновић, пише Гајић.
„Било је то специфично време чега смо тек сада свесни. То је један од момената када је култура овог поднебља била на високом нивоу у глобалним размерама. Мало ко је, изван Велике Британије и САД где се неговао рокенрол, досегао висок ниво и масовност као што је било у СФРЈ“, истиче Гајић за Спутњик.
На крају књиге он посебно захваљује судбини која му је омогућила да буде део рок генерације осамдесетих година прошлог века у Србији и Југославији:
„Било је фантастично. На сваком кораку неко свира, свако је био аутор, имао је јаку идеју да мења свет, жељу да пошаље поруку другима. Окупљало се следбеништво. Живели смо на начин на који треба да живе млади људи – слободно, поштено, толерантно“.
Рокенрол је поглед на свет
Петар Арбутина, извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига, са сетом се осврнуо на осамдесете године прошлог века.
„У том тренутку нисмо схватали да смо део нечег великог, нечег што представља најбољи и најинтензивнији културолошки феномен у другој половини, ако не и у целом 20. веку. Те године су биле чудесан период, када из једног система нисмо изашли, а у други смо ушли. Милан Младеновић и сви око њега били су корифеји свога доба, Прометеји нечега што је у културолошком смислу било јако важно. Тако су и завршили, јер не можете некажњено гледати у таму. Али су нас учинили богатијим. Рокенрол није забава, он је поглед на свет. У томе учествујете или не учествујете. Изгубивши тај поглед, дошли смо до овога у чему сада учествујемо“.
Злокобни албуми и презир према национализму
Рок критичар Петар Јањатовић је Милана Младеновића упознао када је он био у групи „Лимуново дрво“.
„Три године сам старији од њега. Ја сам тада писао, радио на радију, а он је био у демо бенду. Брзо је дошло до препознавања и оног момента када је настао 'Шарло акробата' и када се захуктао нови талас, људи те генерације су добили крила и могућност да се потпуно неконвенционално понашају у музици, да креирају другачију музику. Милан је искористио ту прилику. Нови талас је много утицао на њега, посебно британска сцена“, каже Јањатовић за Спутњик.
С друге стране, примећује наш саговорник, Младеновићеве песме су много утицале на нови талас:
„Албуми 'Екатерине Велике' су били веома битни за сцену, јер су се бавили стварношћу, оним што се дешавало. Зато су и последњи њихови албуми упозоравајући, злокобни, депресивни. Када је изашао последњи албум 'Екатерине' – 'Неко нас посматра', радио сам рецензију и био сам пријатно изненађен, јер је на тој плочи преовладавао оптимизам. Била је драстично другачија од претходне две, а говоримо о 1993. години, вероватно најгорој години у нашим животима. Као да је та плоча одисала погледом 'ма проћи ће, биће боље' са фином носталгијом 'одведи ме на Јадранско море' и великим презиром према мржњи, национализму, ксенофобији“.
Милан Младеновић нудио љубав
Гајић истиче да поезија Милана Младеновића одише тегобом, тмурном атмосфером.
„Ја често правим паралелу са Орвелом, са литературом која је прогнозирала силазну путању човечанства, да човек практично такав какав је, своје проклетство изгона из раја носи са собом до краја. Милан је, иако је тешко одлучивао да ли је оптимиста или песимиста, нудио решење, првенствено љубав. Волите се, покушајте да будете паметни, вредни, толерантни. Песма 'Први и последњи дан' са албума 'Љубав' говори о томе. Она сликовито објашњава како би било да је човек способан да досегне своју утопију, да након рада и напретка ужива у идиличном одмору и сталним задовољствима. Чему год тежио и ка чему се кретао, стремио и јурио, он је испуњен тек када стане и пуним плућима зарони у небеско плаветнило стопљено са морем у хоризонт правог, јединог истинског“, рекао је Гајић.
Песма „Као да је било некад“ кључна је, према Гајићевим речима, за разумевање његове поетике:
„Из те пасторале, у хладу бора, почиње прича о томе како човек може да буде срећан у сарадњи са природом. Време које протиче може се победити крајњим срећним исходом само ако човек буде оно што заправо не може да буде“.
Велики умови нуде светле погледе
Гајић каже да би се Младеновић успротивио идеји да се анализира само његова поезија:
„Он је био свестан околности у којима живи, али је био и велики естета. Само један велики ум може да уобличи глобалну идеју у нешто што остаје заувек као права непатворена уметност која не подлеже суду времена и пролазности. Мислим да ће се и за 200 и 500 година, слично као поезија великана, читати и песме Милана Младеновића. Увек су потребни људи који дају визије, светле погледе, решење шта учинити да будеш срећан, да ти стане ток мисли у глави који ти стално говори лоше, лоше. То раде велики умови“.
