Светска звезда Барбара Сукова: Биоскоп је остао једино место где се заједно смејемо и тугујемо
19:19 26.02.2023 (Освежено: 10:53 27.02.2023)
© Tanjug / Тара Радовановић
Пратите нас
Муза највећих европских и светских режисера, Фасбиндера, Шлендорфа, Кроненберга, Фон Трира, Барбара Сукова, добитница Фестове награде „Београдски победник“ за Спутњик открива да је са свима њима успевала да се „избори“ зато што је - увек била спремна.
Дали су ми слободу, никад ми нису наређивали шта да радим
„Волим да будем спремна, да проникнем дубоко у лик. Озбиљно схватам свој рад и фокусирана сам на то што радим и снагу црпим из свега тога. Имала сам среће да радим са редитељима који су ми дали много слободе. Никад нисам радила са неким ко ми је наређивао да урадим овако или онако. Мислим да добар редитељ брзо види када је глумац озбиљно посвећен улози и онда му пружи шансу. Рад на филму се заснива на сарадњи, али ипак је редитељ главни, филм је његова визија и ја се трудим да ту визију разумем.“
Разлику у приступу филму редитеља и редитељки не види, постоји каже само разлика у томе да ли си талентован или не, али додаје да можда жене имају мањи его, па је отуда и мања потреба да се доказује као личност. На питање да ли је тако било и у раду са партнерима Семом Шепардом и Џеремијем Ајронсом, и да ли је један од њих ипак био бољи, Барбара Сукова одговара без дилеме:
Разголићена пред Џеремијем Ајронсом
„Обојица су били фантастични, уживала сам радећи са њима. Џеремија сам срела вече пре снимања и знали смо да треба да играмо пар. Отишли смо на вечеру, почели да причамо о браку, животу. То обично не радиш са другим људима, али када си глумац понекад мораш да се разголитиш пред другима. Било је занимљиво колико смо се отворили једно пред другим како бисмо могли наредних дана да глумимо пар.“
У сусрету са београдским медијима, који је уприличе поводом филмског признања за изузетан допринос уметности – „Београдског победника“, немачка глумица открила је да је у Београду била давне 1963. године са родитељима. Тада, како је казала, није могла ни да замисли да једна тако забавна ствар као што је глума може да буде нечији позив, већ само игра, хоби. Данас је тој „игри“ која је прославила, додала још једно признање.
„Београдски победник“ срећа и велика част
„Веома сам срећна због ове награде, то је за мене велика част. Имала сам срећу да као глумица радим са сјајним колегама и редитељима са којима никада нисам имала било какав сукоб и неслагање. Зато волим да кажем да је иза свих признања које сам до сада добила, увек било људи који су много допринели да тако буде.“
Говорећи о филму „Далиленд“ и о припреми за улогу Гале Дали, Барбара Сукова објашњава да је, док је тумачила њен лик, читала неку Галину биографију и схватила да је аутор монографије - презире.
„Гала је била омражена, и Роза Луксембург коју сам играла такође. Међутим, увек покушавам да пронађем неке гласове и мишљења о њима која се разликују, чиним то чак и ако имамо класичну кучку, каквом су сматрали Галу. Покушала сам да је на неки начин хуманизујем, и учиним да људи виде и неки њен други део. Јер свако, ма како изгледао споља, има и неку другачију страну.“
На питање, чега се сећа из рада са великим редитељима, која искуства памти, Барбара Сукова понудила је неочекиван одговор:
Непоновљиви Фасбиндер
„Имам јако слабо памћење – одрадим нешто, снимим филм и све ми одмах испари из главе. Неки други глумци памте сваки детаљ. Дешавало се да у позоришту једну исту представу играм 70 пута и после је потпуно заборавим. Али сам уверена да у мом телу и мозгу остаје све то негде записано. Садржај заборавим, али памтим рецимо како неки лик кога сам глумила хода, то знам, памтим физичке карактеристике.“
Ипак заборава се, бар са ову београдску прилику, спасао Рајнер Вернер Фасбиндер, редитељ у чијим је остварењима одиграла антологијске роле, пре свега у „Лоли“ и „Берлин Александарплац“.
„Фасбиндера памтим зато што је био веома посебан. Радио је нешто што други редитељи нису – код њега сте сцену могли да снимате само једном, није било поправног. Зато су сви глумци увек били изузетно концентрисани“, открила је Сукова уз сећање на једну сцену са Ханом Шигулом у „Берлин Александерплац“ која је, ипак, била поновљена.
Биоскоп, једино преостало место на коме смо заједно
Славна глумица осврнула се и на разлику између некадашњих и филмова који се раде данас.
„Управи снимам један филм и могу да кажем да сам јако тужна зато што се филмови данас праве на потпуно другачији начин: мало је времена, мало је пара, тешко је заокружити буџет, а истовремено имате серије са огромним буџетима. Тада помислим – колико би се сјајних филмова за тај новац могло снимити. Знам да су људи сада склонији томе да седе код куће и бинџују серије, данас су сви на неки начин одвојени једни од других. Ја сам долетела у Београд из Франкфурта и видела да на аеродрому сви седе са телефонима, не гледају се... Зато мислим да морамо да наставимо да правимо филмове за биоскоп, јер је биоскоп једно од ретких места, ако не и једино, где можемо заједно да тугујемо и да се смејемо неким стварима“, поручила је немачка глумица.
Глумица Барбара Сукова
© Фото : Драган Миловановић/Вечерње новости
На крају сусрета са представницима медија, Барбара Сукова је имала и једну молбу.
Када је боравила у Југославији 1963, посетила је и Охрид и тамо упознала две девојчице, Зорицу и Биљану. Те године је у школи прикупљала помоћ за настрадале у земљотресу у Скопљу, а Зорица и Биљана су јој, у знак захвалности, послале послужавник са шољицама за кафу.
„Чувала сам га и свуда носила са собом. Њих две су сада као ја, у средњим седамдесетим. Волела бих да их поново видим! Пошто нисам на друштвеним мрежама, можда бисте могли да ми помогнете да их пронађем", замолила је Барбара и показала фотографију девојчица из тог времена.
