„Није човек ко не умре“ у Звездара театру: Комад јаких емоција и катарзичног ефекта
© Фото : Спутњику уступио Звездара театар/Јаков Симовић
Пратите нас
Представа „Није човек ко не умре“ Велимира Стојановића у режији Горчина Стојановића биће премијерно изведена 8. марта у Звездара театру.
Комад је настао 1974. године, а праизведбу је имао у сарајевском Kамерном театру крајем 1978. године, у режији Љубише Георгијевског.
Представа је, према речима редитеља Горчина Стојановића, имала култни статус и била омиљена у Сарајеву. Играна је и у Љубљани, Скопљу, Ријеци, Нишу, Мостару, Бањалуци. Први пут комад ће бити изведен у Београду.
Представа „Није човек ко не умре“ Велимира Стојановића у режији Горчина Стојановића биће премијерно изведена 8. марта у Звездара театру.
© Фото : Спутњику уступио Звездара театар/Јаков Симовић
Узбудљив сусрет светова у болници
„Писац је текст почео писати на лажну вест да је пронађен лек против дијабетеса. У том тренутку, и сам већ четири године дијабетичар, на известан начин је своја болничка искуства пребацио у комад, не слутећи да ће те две, три болнице у којима је био, бити само један низ - за 18 година је био у њих 16“, објаснио је редитељ Стојановић, син аутора комада.
У комаду „Није човек ко не умре“, нагласио је Стојановић, ликови се конституишу кроз језик којим говоре.
„Комад је писан јекавицом и екавицом. Вратио сам га на екавицу осим у случају лика Рефика Селмана, јер је важно да он буде горштачки другачији од друге двојице, да кажем, грађана. Та врста сусрета светова у болници је узбудљива. У болници се срећу људи који се иначе не би срели или би се срели и мимоишли. Овде се срећу, јер су принуђени да буду заједно и у томе налазе и једну заумну лепоту унутар ужаса који се зове болница и где се смрти дешавају. Али као што каже писац – и очајање је вид безизлаза који садржи небројене шансе“, објашњава Горчин Стојановић.
Напомиње да је чекао „34 професионалне године да ради овај комад, за који се није осмелио да каже да хоће“:
„Колико год потискивао емоционални багаж који ово носи, он је свакако ту. Згодна околност је што је писац много волео игру у позоришту и сматрао да је она основ театра. Спокојан сам и миран, јер су ови људи управо направили игру и надам се да им нисам сметао више од онога што уобичајено чиним“.
Војин Ћетковић: Све што је лично и болно на начин да се сусретнемо са својим сновима, демонима, сећањима, онда то буде и добро у позоришту
© Фото : Спутњику уступио Звездара театар/Јаков Симовић
Лични и болни сусрет са собом
У представи играју Војин Ћетковић, Бојан Жировић, Павле Пекић, Александар Ђурица и Анђелика Симић, који су сагласни у оцени да је реч о веома личном комаду са катарзичним ефектом.
Војин Ћетковић, који тумачи лик болесника Ивана, после 28 година се вратио у Звездара театар коме је играо једну од својих првих представа.
„Комад је личан и врста посвете. Када сам добио позив од Горчина, који је рекао да је комад његовог оца, одмах пристао, јер што сам старији схватам да све што је лично и болно на начин да се сусретнемо са својим сновима, демонима, сећањима, онда то буде и добро у позоришту“, нагласио је Ћетковић на конференцији за новинаре.
Павле Пекић, у улози дежурног лекара, сматра да је важно да лично постане нешто опште:
„Мислим да ће публика имати, поред комичних елемената и јаких емоција, и катарзичне тренутке, а могу да кажем да је нама ова представа била и терапеутско искуство. Надам се да ће бити и публици“.
Александар Ђурица, који игра Рефика Селмана, истакао је да је комад тематски оно са чим се сваки човек пре или касније сусреће:
„Можда је ово један од показатеља како се с тим носити, како бити усправан и ведар иако околности нису баш најидеалније. Цела екипа је идеална, разне ствари смо прошли заједно, учествовали у разним пројектима и хармонија са којом смо радили нема цену. Без обзира на крајњи резултат, ово је један терапеутски рад, посебно што је у питању Звездара театар у коме ми је ово четврти комад“, рекао је Ђурица.
Александар Ђурица: Комад је тематски оно са чим се сваки човек пре или касније сусреће
© Фото : Јаков Симовић
Једини женски лик је дежурна сестра, коју тумачи Анђелика Симић.
„Укомаду дежурна сестра нема име, али смо је ми назвали сестра Емина, што је име Горчинове маме. Као што немамо ни име дежурног доктора ког игра Павле, али смо га назвали доктор Стојановић, што је презиме редитеља и писца и то је била додатна лепота рада на овом комаду“, рекла је Симић.
Аутор сценографије је Горчин Стојановић, костимограф је Лана Цвијановић, а стручни сарадник доктор Саша Киковић. Репризе су 14, 15, 18. и 27. марта.
