Кина као миротворац: Лековито дејство споразума Ријада и Техерана
19:15 11.03.2023 (Освежено: 16:12 28.03.2023)
© AP Photo / Luo Xiaoguang/Xinhua via AP
Пратите нас
Споразум о поновном отварању дипломатских представништава који су Саудијска Арабија и Иран постигли уз посредство Кине могао би да има лековито дејство на читав регион Блиског истока. Кина је тиме потврдила да својом дипломатијом може да успоставља односе стабилности у изузетно трусном подручју, за разлику од САД и њених савезника.
До јуче, Иран и Саудијска Арабија налазили су се на два супротна пола блискоисточне политике, каже новинар и спољнополитички коментатор Борислав Коркоделовић.
Сада се, захваљујући кинеском посредовању, са далеко више оптимизма може гледати на њихове индиректне сукобе у Јемену, Сирији, Ираку и Либану – свуда где се сукобљавају, не само шиити и сунити, већ и тамо где су сукобљени енергетски интереси или где се води сукоб везан за однос према Израелу и палестинском питању.
„То су, и огромне разлике, и огромне теме и Кина је требало да проба да све то стави под једну капу преговора, дијалога, транспарентности, уважавања интереса и једне и друге стране, посредовања између тих интереса, извлачења нечег заједничког“, каже Коркоделовић.
Расте кинески углед као миротворца
Кина се, додаје наш саговорник, представила као одговорна држава са позицијом у свету, а та позиција је закључивањем иранско-саудијског споразума потврђена и она са те позиције може даље да делује и што се тиче других мировних иницијатива.
„Кинески углед са овим постигнутим споразумом јако је порастао зато што је то оштар контраст у односу на укупну међународну ситуацију. Са ратом у Украјини и са сталним ратнохушкачким покличима који се чују из Вашингтона, а све чешће и из Брисела, за велику већину човечанства ова иницијатива Кине је изузетно добродошла и може да расте оптимизам да ће, можда, кинески предлог за преговоре између Москве и Кијева заслужити већу пажњу, пре свега у западном свету“, сматра Коркоделовић.
Када се погледа, на пример, на Грузију и шта невладине организације финансиране из САД чине у тој малој кавкаској држави, проказује се веома оштар контраст према ономе што се у петак догодило у Пекингу, додаје он.
Улазак Кине у блискоисточно живо блато
Непосредно пре него што ће у децембру поћи у посету блискоисточном региону, кинески стратешки институти упозоравали су председника Си Ђинпинга да је Блиски исток својеврсно живо блато.
Си је, каже Коркоделовић, био веома храбар када је закорачио у блискоисточно минско поље, поготово што се све догађало у време изузетно великих напетости између Кине и САД. Међутим, кинески аналитичари сматрају да је управо због тих напетости све веће настојање Вашингтона да са својим савезницима у источној Азији и Индопацифику, да опколи Кину и стално врши притисак на њу у њеном блиском окружењу.
„Сада, по тим аналитичарима, Кина, као што је својевремено пробала да пребаци игру у близину Европе, покушава да прошири свој утицај на Блиском истоку и да се ту надмеће са САД, али мирним средствима – развојем технологија, унапређењем образовања, индустријализацијом арапског света, залечивањем климатских промена… Кина није држава која је већину свог постојања водила ратове, него кроз историју позната као земља, ако је и имала неке територијалне амбиције или спорове према суседству, то се често сводило на системе вазалстава или сизеренстава, а не на разарања попут Авганистана или Сирије или Ирака“, објашњава Коркоделовић.
Сви су изгледи да ће Кина наставити да јача своје присуство на Блиском истоку, јер из изјава које су стизале из Ријада, Техерана и других регионалних престоница види се да је стекла поверење регионалних ривала. Она има јако добре односе и са Ираном и са Саудијском Арабијом, али има добре односе и са Израелом, државом која се, након потписивања споразума, према Коркоделовићевим речима, осећа као највећи регионални губитник.
Захваљујући Кини, релаксирање односа на Блиском истоку
О детаљима преговора у Пекингу још увек се мало зна – практично, мало ко је уопште и знао да су високе делегације Ирана, на чијем је челу био секретар Врховног савета за безбедност, адмирал Али Шамхани и Саудијске Арабије, на чијем је челу био саветник за националну безбедност Мусад бин Мухамед Ал-Аибан у Пекингу.
Односи између две земље прекинути су 2016, када су ирански демонстранти упали у саудијску амбасаду у Техерану, пошто је у Саудијској Арабији погубљен водећи шиитски свештеник Нимр ал Нимр.
Годину дана раније, у стампеду током ходочашћа у Меки, међу 719 страдалих ходочасника било је 130 верника из Ирана, због чега су из Техерана на рачун Ријада стигле оштре критике. Уз то, две државе воде посредан рат у Јемену, где је Саудијска Арабија, уз помоћ савезника интервенисала на страни владе, док Иран подржава побуњеничке Хутије. Иран и Саудијска Арабија имају сукобљене интересе и у Бахреину, јединој арапској држави у којој је угушено „арапско пролеће“, у којој 20 одсто сунита влада над шиитском већином. Две силе сукобљавају се и у Либану, где Иран подржава Хезболах, моћну шиитску војно-политичку организацију.
Односи две земље почели су да отопљавају 2020, па је неколико рунди преговора одржано уз посредство Ирака. Такође, у посредовање се укључио и Оман. Тако су, према Коркоделовићевим речима, Ирак и Оман утрли пут преговорима у Пекингу.
Кључни моменат била је децембарска посета кинеског председника Си Ђинпинга Ријаду, где је имао три врсте самита са делегацијама блискоисточних држава – прво је одржао билатерални самит са Саудијском Арабијом, након тога самит са државама Залива, а трећи самит био је самит између Кине у 22 чланице Арапске лиге.
„Вероватно да је на тим самитима учињен значајан напредак у реализацији идеје кинеског председника, како је то представио водећи кинески дипломата Ванг Ји“, истиче Коркоделовић.
Идући моменат који је довео до напретка је прошломесечни тродневни боравак иранског председника Ебрахима Раисија у Пекингу. Према Коркоделовићевим речима, кинески медији, нарочито хонгконшки, наводе да су тада договорени многи детаљи око споразума постигнутог прошлог петка.
Постигнути споразум је велики пробој за Иран, јер уз помоћ њега излази из вишедеценијских санкција које му је наметнуо Запад. Од победе исламске револуције 1979, Иран више није имао доминантан положај који је имао у време династије Пахлави, када је био водећа регионална сила и „амерички жандарм“ у региону.
„Сада Иран пробија те обруче блокаде, убрзано обнавља односе и са Уједињеним Арапским Емиратима, имао је већ солидне односе са Кувајтом, имао је солидне односе са Оманом, а сада између њега и Саудијске Арабије постоји велико питање које треба да реше, а то је рат у Јемену. Вероватно је то нешто што се у међународној заједници очекује да даље следи као велики догађај“, наглашава Коркоделовић.
Оно што се, према његовим речима, очекује јесте да Техеран утиче на Хуте да постану еластичнији, како би се Ријад и Иран извукли из рата, а сачували образ. Ситуација би, након саудијско-иранског споразума могла да буде повољнија и за Сирију, а и Либану би политичка ситуација могла да се релаксира, закључује он.
