Страх нестаје само ако се о њему не размишља: Како живе Срби на КиМ 19 година од мартовског погрома
08:51 17.03.2023 (Освежено: 08:58 17.03.2023)
© AP Photo / Pier Paolo Cito
Пратите нас
Живот Срба на Косову и Метохији ни 19 година од погрома који су доживели 17.марта 2004. године није се променио – страх за опстанак нестаје само ако се о њему не размишља, каже саговорница Спутњика са Косова и Метохије.
Соња Вуковић, педагог из Осојана на Косову и Метохији, имала је двадесетак година кад је 17.марта 2004.године почело дивљање Албанаца и прогон Срба са Косова и Метохије.
Соња је двапут морала да бежи из Осојана: први пут 1999. године после повлачења српских снага са киМ, а други пут тог 17. марта. Тих дана и данас се сећа са дозом страха и неизвесности.
"Живели смо тада у повратничком селу Осојане које је 1999.било потпуно спаљено и уништено. Била сам много срећна када смо се после годину дана чекања уселили у новоизграђену кућу. Пре тога смо живели у шаторима и контејнеру. Међутим, током мартовског погрома када су гореле српске цркве, куће, манастири, поново смо били суочени са мржњом Албанаца. Био је присутан страх од протеривања. Нисам се плашила за живот колико ме мучила мисао да поново будем избеглица. Са неверицом смо гледали како је тих дана оживела људска мржња без икаквог осећаја самилости за постојање другог бића, за постојање свега што је нама суштински било важно, а то је био град, светиње, места молитве и утехе. Све је то горело у нашој непосредној близини, а ми смо беспомоћно чекали да ватрена стихија стигне и до нас,“ прича Соња за Спутњик.
Најава за евакуцају
Сећа се да је стигла најава за евакуацију и да су људи били узнемирени. Паковале су се основне ствари, а тог 17. и 18. марта нико није спавао.
„Сећам се да се моја сестра спаковала, ја нисам могла. Тешко ми је било да поново проживим 1999. када смо у једном трену и дану све изгубили и кренули у непознато. Моја мајка каже: „Само је смрт гора од избеглиштва“. Сећам се да сам 17. марта рекла себи да ћу да одем онда кад ја будем желела. Могу да замислим како је било Србима у повратничком селу Бело Поље, када су пред њиховим очима гореле тек изграђене куће,“ каже она.
Соња додаје да, иако су Срби у Осојану успели да сачувају своје животе и домове, тешко их је погодило страдање других српских средина.
„Од тог тренутка постали смо свесни да су наши животи јефтини и да смо за представнике међународне заједнице и КФОР-а, обична статистика. Питам се како су могли да буду равнодушни пред налетом албанског иживљавања, како су могли да гледају без икакве реакције страдања Срба у Призрену, паљење Богородице Љевишке, протеривање немоћних бака из Ђаковице. Где им је била свест и савест", пита с огорчењем Соња.
Зато, како каже, ни данас Срби немају поверење у институције на Косову и Метохији, јер за насиље током мартовског погрома још нико није процесуиран.
Страх од избеглиштва
Храбри је, ипак, истиче Соња Вуковић, осећање припадности држави Србији.
„Битна нам је брига о нама и то што ће макар неко сузу да пусти због наше голготе и страдања. Тешко бих поднела живот у енклави без постојања тог сазнања. Питали сте ме да ли је осећај страха који сам осетила 17. марта утихнуо…. Живот у енклави је могућ само ако се тај страх елиминише и ако се о њему не размишља. Неким Божјим чудом ми га не осећамо, али је увек присутан опрез од мрака, непознатих људи,“ признаје наша саговорница.
За Соњу је истовремено поражавајућа чињеница да се у Истоку, граду у коме је завршила средњу школу, плаши да прича на матерњем језику.
"Плашим се да могу да ми виде крстић који носим око врата. Све је то тако понижавајуће, иако сам спремна да у сваком видим људско биће и његову рањивост, не могу да поднесем помисао да овај свет почива на злу. То не прихватам", завршава своју исповест Соња Вуковић.
За три дана албанског погрома над Србима на Косову и Метохији погинуло је осам, повређено 143, а протерано више од 4.000 Срба. Уништено је 35 цркава и манастира а запаљено и уништено више 935 српских кућа.
