Бивши амерички обавештајац: Бајден је лажов, он је одговоран за хаос на Блиском истоку
13:30 18.03.2023 (Освежено: 17:37 19.03.2023)
© AFP 2023 / SAFIN HAMED
Пратите нас
Садашњи амерички председник Џозеф Бајден својевремено је био главни разлог зашто су САД ушле у рат са Ираком. Он је лажов и воли да се претвара да није имао тако важну улогу, каже у интервјуу за Спутњик Скот Ритер, бивши амерички обавештајац и маринац који је од 1991. до 1987. године био главни инспектор Уједињених нација за наоружање.
Ритер, уочи 20. годишњице почетка инвазије на Ирак, објашњва како је америчка влада смислила лажне изговоре за рат, покушала да застраши дисиденте и да их ућутка и зашто Вашингтон није успео ништа да научи из свог скупог дебакла.
Уочи рата, тадашњи сенатор Бајден је искористио своју позицију председника утицајног Сенатског комитета за спољне послове да помогне да се скептичној америчкој јавности „сервирају“ планови администрације Џорџа В. Буша. Држао је говоре и организовао саслушања у Сенату која су промовисала лажне тврдње администрације о програму наоружавања Садама Хусеина. У октобру 2002. Бајден је предводио заједничку резолуцију која је Бушу дала широка овлашћења да употреби војну силу против Ирака.
„Џо Бајден је један од главних разлога зашто су Сједињене Државе ушле у рат у Ираку. Он воли да се претвара да није играо тако важну улогу, али ја ћу то рећи сада и рећи ћу то заувек: Џо Бајден је лажов. Бајден је човек који је дозволио да хиљаде Американаца буду жртвоване због свог поноса, због његове ароганције, због свог нарцизма, јер је знао да ће једног дана бити председник Сједињених Држава“, рекао је Ритер.
Како каже, Бајден је одбацио моралну и геополитичку забринутост у вези са инвазијом на Ирак, јер није желео да се суочи са оптужбама да заузима „просадамски“ став. Бајденов неуспех да се изјасни против рата, додао је, помогао је да погинестотине хиљада Ирачана, да се десетине милиона раселе и прошири хаос на Блиском истоку.
Али ни Сједињене Државе нису прошле без тешких последица у овом рату што се огледа у хиљадама мртвих америчких војника и десетинама хиљада осакаћених.
Пут у рат
У августу 1990. године Садам Хусеин је извршио инвазију на суседни Кувајт због одбијања, ове нафтом богате монархије, да опрости дугове Багдаду из иранско-ирачког рата. Мање од шест месеци касније, средином јануара 1991. године, Сједињене Државе и њихови савезници покренули су масовну кампању бомбардовања из ваздуха праћену копненом офанзивом да би избацили ирачке снаге из Кувајта.
Ритер каже да је главни разлог зашто је администрација тадашњег председника Џорџа В. Буша одлучила да војно интервенише јер се плашила да би контрола над Кувајтом у комбинацији са постојећим нафтним богатством Ирака обезбедила Хусеину несразмеран утицај на глобална тржишта нафте. Проблем са овим образложењем, међутим, био је у томе што је мало Американаца то сматрало довољно убедљивим разлогом да сетрупе пошаљу у иностранство. Најпопуларнија антиратна песма тог доба била је „Нема америчке крви за нафту“.
„Морали смо да преобликујемо овај сукоб фокусирајући се не на геополитичку реалност, већ на стварање нечега попут цртаног филма и непријатеља у лику Садама Хусеина“, рекао је он. „Када се Буш обратио окупљенима у Даласу, рекао је да је Садам Хусеин блискоисточни еквивалент Адолфу Хитлеру и да би за његове злочине против Кувајта морала да уследи одмазда попут Нирнбершког процеса. Ово је била одлучујућа изјава јер су сада Сједињене Државе биле у рату против зла“, каже Ритер.
Иако су се ирачке снаге у потпуности повукле из Кувајта у фебруару 1991, америчка пропагандна кампања против Хусеина наставила је да се одвија пуном брзином. Нови фокус је био на наводном ирачком програму оружја за масовно уништење за који Вашингтон тврдио да представља опасност за Сједињене Државе и Блиски исток уопште.
Иако је Ирак заиста у једном тренутку настојао да развије оружје за масовно уништење, постојала су два проблема са овим наративом, сматра Ритер. Први је био да чак и ако је Ирак поседовао оружје за масовно уништење, оно није представљало велику претњу пошто је америчка војска провела деценије припремајући се за борбу против потенцијалних противника који су користили хемијско или биолошко оружје. Још важније, међутим, САД заправо нису хтеле да разоружају Ирак.
„Ми инспектори УН ишли смо у Ирак мислећи да имамо посао од највишег правног ауторитета на свету, да разоружамо Ирак, али онда док смо радили овај посао, имали смо (америчког) државног секретара Џејмса Бејкера који је јавно рекао да чак и ако Ирак испуни своју обавезу да се разоружа, санкције никада неће бити укинуте све док Садам Хусеин не буде уклоњен са власти“, каже Ритер.
Он објашњава да су амерички креатори политике гурали наратив о оружју за масовно уништење јер им је било непријатно због Хусеиновог даљег политичког опстанка упркос оштрим санкцијама против Ирака. Био им је потребан изговор да одрже притисак на Багдад и да се залажу за промену режима. Уосталом, како су могли дозволити да на власти остане човек кога су отворено упоређивали са Хитлером?
„Ми (инспектори) смо били само ту као резерва за стварање политичке ситуације која је омогућила наставак санкција“, рекао је он. „Никада се није радило о разоружању, увек о отклањању Садама Хусеина. Проблем је у томе што је Садам након шест месеци још увек био тамо“, каже он.
Ритер открива да, иако је постојала позадинска комуникација између транзиционих тимова новоизабраног председника Била Клинтона и Багдада о обнављању односа, ови преговори су прекинути након што су америчке обавештајне агенције лажирале ирачки покушај атентата на Џорџа Буша старијег, који је управо био напустио Белу кућу, током посете Кувајту у априлу 1993. Клинтон је узвратио испаљивањем пројектила на Ирак и одржавањем режима санкција тој земљи. Године 1998. потписао је „Акт о ослобођењу Ирака“, у којем је наведено да је промена режима званични циљ америчке политике у Ираку.
Компромитовање Ритера
Упркос овој политичкој позадини, Ритеров тим инспектора УН радио је на спречавању рата демонтажом преосталог наоружања за масовно уништење у Ираку.
Ипак, америчка влада је стално покушавала да помери циљне тачке за инспекторе, захтевајући од њих да докажу са стопостотном сигурношћу да Ирак није имао оружје за масовно уништење (циљ који је практично било немогуће постићи). Ритер је покушао да изнесе своју забринутост код високих америчких званичника, укључујући директора ЦИА, али је више пута одбијен.
Ствари су кренуле на горе 1996. године, када је ФБИ почео да малтретира Ритера и његову породицу, чак му је и претио хапшењем. Овај прогон се само интензивирао након што је Ритер дао оставку на функцију инспектора УН 1998. Истог дана када је поднео оставку, ФБИ је потурио Си-Би-Ес ивнинг њузу лажну тврдњу да је Ритер преносио државне тајне Израелу. У стварности, Ритер је био ангажован у обавештајној вези коју је одобрио нико други до сама ЦИА.
Иако су оптужбе против Ритера очигледно биле лажне, новински извештај довео је до тога да је Јужни округ Њујорка отворио трогодишњу истрагу о њему.
„Та истрага је трајала три године. На крају сам победио и они су одустали од оптужби, али нисам могао да се запослим за то време“, рекао је он. „Свака прилика која ми је била пружена је угашена јер је ФБИ рекао: „Он је шпијун, он је криминалац, не можете пословати с њим.“ То је оно што ФБИ, америчка влада ради људима који имају храбрости да покушају да кажу истину”, напомиње он.
Да ли је амерички естаблишмент нешто научио
Ритер сматра да амерички спољнополитички естаблишмент није много научио од својих грешака 20 година од почетка инвазије на Ирак. Он објашњавада амерички креатори политике немају апсолутно никакав подстицај да прихвате реализам и уздржаност пошто већина великих политичких донатора подржава војни интервенционизам у иностранству. Овај проблем је отежан чињеницом да у Америци не постоји значајан антиратни покрет. Критика америчке спољне политике обично није вођена принципима, већ опортунистичком партијском политиком.
Међутим, Ритер сугерише да се америчка ера политичког самозадовољства можда ближи крају. Он примећује да је главни разлог тога штомноги Американци затварају очи пред безобзирним спољнополитичким авантурама своје владе у томе што су учаурени у зони потрошачког комфора. Ипак, ова врста бекства постаје све мање одржива. Суочени са брзо растућим политичким, друштвеним и економским проблемима, Американци ће бити суочени са избором између реформе своје земље или нестанка.
„Нација која изађе (из ове кризе) нимало неће личити на нацију која постоји данас. То је немогуће јер је ова нација у основи сломљенаи болесна “, каже Ритер. „Морамо да се излечимо, да исцелимо ране и да се преобразимо у нацију која може да седне за сто са остатком света и не покушава да диктира исходе, већ да разговара с људима и преговара о исходима који су обострано корисни за све, али што је још важније, који су корисни за амерички народ, а не само за америчку политичку елиту“, закључио је он.
