Ненад Тодоровић: Сведоци смо како се предрасуде за час претворе у оружје за масовно убијање
© Фото : Спутњику уступио Битеф театар
Пратите нас
Оно што се сада догађа на глобалном нивоу је пример како се предрасуде које су деценијама грађене, на пример, о Русима или Србима у холивудском филму, за час претворе у најопасније оружје за масовно убијање - ратну пропаганду, каже редитељ Ненад Тодоровић уочи премијере представе „Континент Балкан“.
Представа „Континент Балкан“ према тексту Жељка Јовановића у Тодоровићевој режији, биће премијерно изведена 18. марта у Битеф театру.
Рад на представи мотивисан је садржајем књиге Весне Голдсворти ,,Измишљање Руританије”, чија је тема на који начин је простор Балкана интерпретиран у литератури Велике Британије током 19. и у првој половини 20. века.
Тодоровић за Спутњик објашњава да представа, кроз четири целине, прати промену слике о народима Балкана у британској књижевности – од Бајрона који је био фасциниран храброшћу и чашћу Срба, Албанаца, Грка, Црногораца до расистички настројеног Лоренса Дарела који Србе пореди са свињама и Југославију назива Вулгаријом.
Од храбрости и части до Вулгарије и Кравоније
„Весна Голдстворти примећује да, када би се о црнцима или геј популацији писало као о Балканцима, дошло би до невиђених протеста у центру Лондона и у томе је парадокс. Начин третмана Балкана у британској литератури преломљен је око Кримског рата. Због великог страха да ће Руси ући на Балкан тиме што се ослобађа територија од Турака и Аустроугара почео је да се мења однос Британаца према словенским народима. Тада почињу да се хране предрасуде па после фасцинације Балканом као Далеким блиским истоком појављује се роман 'Заточеник дворца Зенде', чија се радња догађа у Руританији. Ентони Хоуп је написао и скандалозан роман 'Софија од Кравоније' са главним градом Славијом. Долазимо и до чувеног романа Брема Стокера 'Дракула' па тако Трансилванија има најсуровијег владара који људе набија на колац, а заборавили су масовна убиства на британском двору“, наводи Тодоровић.
Највише га је шокирао однос Лоренса Дарела према Србима:
„У свом роману он Југославију назива Вулгаријом, пише да Срби личе на свиње и свиње личе на Србе. То је крај кочница. Тај однос би у најмању руку морао да буде ироничан и циничан или барем у рукавицама да се неко нашали на наш рачун, међутим у атмосфери шале не могу се производити ратови па се јасно види колико су близу држава и стваралаштво које припада популарној култури. Балкан их није превише занимао јер би био чист трошак. Овде нема толико сировина за извлачење и ипак смо преблизу да би нас потаманили, па мислим да им је било лакше да се том ивицом Европе забављају на тај начин – када смо сељаци, дивљаци, руританци и кравонци, онда је лако са нама“.
Представа „Континент Балкан“ има четири дела где као на траци, у жанру комедије, аутори приказују све британске предрасуде и стереотипе везане за балканске народе, а у свакој целини појављује се „међу неспособним, вампиризованим и непријатељски расположеним људима један Британац који као најпаметнији решава проблем“.
„Комад је комедија, јер тешко је другачије бавити се таквом темом. Фрапантно је да цивилизација која себе сматра озбиљном сме себи да дозволи да један дискурс пун предрасуда према Балкану постане геостратешка окосница државе. Сви ми који смо радили представу, нисмо националисти него балканисти и желели смо да покажемо да нисмо најгори него најбољи“, наглашава редитељ.
Представа "Континент Балкан" у Битеф театру: Балкан у британској књижевности 19. и 20. века
© Фото : Ненад Шугић
Комад се завршава нашим предрасудама о Британцима:
„Приказујемо их као нецивилизоване пијане људе који се туку по пабовима, као и екипе навијача који хулигански разваљују градове. Увек постоји начин да се неко окарактерише као глуп, примитиван, зао, безобразан, крив… Ја као Србин са Косова имам прилике да гледам и слушам о себи и свом раду чак и од људи које сам сматрао интелектуално супериорнијим од политичких агенди које се спроводе“, истиче Тодоровић.
Четворо Срба на умору у центру Приштине
Представа „Слободан шоу“ коју је Тодоровић са Јеленом Богавац поставио пре пет година у Народном позоришту Приштина са седиштем у Грачаници нашла се недавно на мети напада приштинског драматурга Јетона Незираја који је српски театар у Грачаници окарактерисао као машинерију политичке пропаганде која служи „интересима хегемонистичких апетита Владе Србије и њиховим настојањима да покажу своје власништво над Косовом“.
„Знамо да је код Милошевића Косово дошло као последње, а прво је настало као проблем. Они су читав низ година градили имиџ тог човека као вампира са Дедиња да би његов народ могао да буде тле за тепих бомбе. Али је морало да траје, јер пропаганда не настаје преко ноћи. Прво је била Словенија, па оптужбе за Хрватску, па за Босну и на крају када дође ред на оно што је требало прво да се решава, Косово, онда је спремно решетање. Када смо радили представу 'Слободан Шоу' нисмо знали шта да одаберемо од тих преко 500 жестоко увредљивих реченица о Србима које треба низ литицу“, каже редитељ.
Наш саговорник наглашава да га политичке одлуке Слободана Милошевића у позоришту не интересују, јер је био директан посматрач његових политичких поступака и они су се односили и на његов лични живот.
„Људи који су мене протерали из мог рођеног града, и моју породицу и још 40.000 суграђана, данас нас оптужују за национализам. Четворо Срба има на умору у центру Приштине, а било нас је 40.000. Не само да нема емпатије, него ме све то јако подсећа на један период живота Јевреја у Немачкој - што их је мање, то су већи проблем. Оптужују нас за етничко чишћење, а нас нема ни један проценат - у Ђаковици је једна једина жена. Ви сада имате три посто преосталог, непротераног становништва које се оптужује за национализам. То је будалаштина“, изричит је Тодоровић.
Џејмс Бонд послат да сатре Албанце
У таквој ситуацији, примећује Тодоровић, позориште у Грачаници постаје „монета за поткусуривање и изјаве љубави Јетона Незираја и наших позоришних уметника из Београда“.
„Фрапиран сам чињеницом да неко може да подржи гашење позоришта које никада у својој историји ниједну ружну реч није изговорило о другима. Када сам постављен за директора приштинског позоришта, молио сам Канцеларију за Косово и Метохију да нам да новац за бензин за комби да бих пренео канцеларијски материјал из Лесковца у Лепосавић. Оставили су нас без тога. То је била држава која је нас организовано послала доле да сатремо Албанце једним позориштем. Толико о оркестрираној кампањи српске полиције, војске, обавештајне службе. Ја сам вероватно био Џејмс Бонд и сарађивао сам са МИ6“, истиче редитељ.
Тодоровић скреће пажњу да су током апартхејда у Јужноафричкој републици црнци имали своја места у позадини аутобуса, а да Срби на Косову немају ни то:
„Срби не смеју у аутобус, него имају свој мали, приватни превоз, а ми причамо о хегемонизму нашег позоришта“.
Уметнички директор Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници каже да је тај театар „ужасно непријатан сведок цивилизацијске пропасти Албанаца“:
„Сведочимо срамном цивилизацијском паду једног друштва које је 1999. отпочело са чишћењем Срба. Данас имамо неке спискове Срба који су за хапшење, па се они повуку. Али то је наш перманентни живот - 25 година организоване, оркестриране мржње једног огромног колектива. Постоји нека врста необјашњиве јединствености у целој тој причи да ми, играјући Молијера, заправо смо машина за убијање, црна рука окупљена од стране најжешћих терориста пресвучена у глумце. Постоји агенда која се извршава и спроводи од стране свих. Можда се Јетон нуди да буде министар културе, јер тамо не можете да напредујете у политичкој каријери ако не набаците коју злу реч на рачун Срба који вам раде о глави“.
Војници Кфора на северу Косова и Метохије
© AP Photo / Marjan Vucetic
Представа за једну баку
Позориште у Грачаници 22. марта очекује премијера водвиља „Касица-прасица“ Ежена Лабиша, али Тодоровић напомиње да имају све мање публике, јер је све мање Срба на Косову:
„Тихо, недовољно брзо за Албанце, али пребрзо за нас као заједницу, постоји опасност да поједини делови Косова заувек изгубе шансу да тамо буде Срба. Говорим о призренском крају, Ђаковици. Крај око Гњилана се држи, али и та места као да полако утихњују. Упркос свему ми смо свуда по Косову. Сећам се када смо пре 10-15 година били у Доњој Плешини, код Урошевца, где је живела једна бака која је рекла: `Двадесет година ми нико није био у кућу и сад сте дошли да ми правите представу када пада киша`. Упаднемо као падобранци па док ми играмо представу, они нам пеку питу. Ако је то та стаљинистичка игра приштинског позоришта, онда нека нам живи Стаљин“.
