Овде НАТО агресија никад није ни престала: Како се Срби са Косова и Метохије сећају 24. марта 1999.
10:38 24.03.2023 (Освежено: 11:19 24.03.2023)
© Фото : ARHIV MO/ Vladica Krstic
Пратите нас
Пакао рата и почетак бомбардовања Бојан Миливојевић је са породицом дочекао у Косовској Митровици. У родном граду провели су свих 78 дана напада НАТО авијације. Тада је био дечак. Данас, као породичан човек, сећања тог дечака носи дубоко у себи. Мада, и сам признаје да би волео да може све те дане да заборави.
Срби на Косову и Метохији што из поноса што из пркоса, ретко причају о тим тешким данима агресије НАТО алијансе, који у јужној српској покрајини као да нису ни завршени. За њих као да још трају.
78 дана подрума
Миливојевић је за Спутњик пристао да говори о том периоду, иако није желео да се слика, уз често понављање реченице да су дани бомбардовања дубоко урезани у његовом памћењу. Иако је имао свега девет година језиве слике су му и даље пред очима. И овог, као и сваког 24.марта, наново оживе болне успомене.
„Почетак бомбардовања памтим у лошем светлу. Јако стресно. Сећам се да сам био у купатилу када су пале прве бомбе. Кренуо сам да се туширам. Кроз прозор смо чули сирене за ваздушну опасност. Одмах нам је наређено да се цела зграда евакуише. Трчали смо у склониште, у подрум-склониште. За неколико секунди све комшије из зграде нашли су се доле“, преноси нам своје сећање Бојан.
Дани у подруму, били су му свакодневница. Играо се под свећама. Уз звуке сирена се устајало и лежало. И тада нико није ни слутио да ће тај мрак и страх трајати читавих 78 дана.
![About 1,000 young Kosovar Albanians celebrate the UCK [Kosovo Liberation Army] victory over the Serbs with NATO's help in the centre of Pristina 02 July 1999 - Sputnik Србија, 1920, 23.03.2023](https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/85/77/857707_0:0:1529:1021_1920x0_80_0_0_aaf6f3572b7254433e471f8566cd8b2b.jpg "About 1,000 young Kosovar Albanians celebrate the UCK [Kosovo Liberation Army] victory over the Serbs with NATO's help in the centre of Pristina 02 July 1999")
Албанци 2. јула 1999. године славе допазак терориста ОВК у Приштину
© AFP 2023 / JEAN-PHILIPPE KSIAZEK
НАТО бомбе 100 метара од зграде
Никада неће заборавити тренутак када је НАТО погодио зграду Секретаријата унутрашњих послова у Косовској Митровици која се налази на мање од 100 метара од зграде у којој је живео.
„Ујутру око 8:30-9:00, експлодирале су 2 гранате. Ми смо тада изашли до продавнице у згради, по хлеб. Огласила се сирена за прекид ваздушне опасности и потом је експлодирала једна граната и ми смо почели да трчимо, тада је експлодирала и друга. Било је страшно, било је свуда прашине и стакла су попуцала. То је било давно, пре 24 године, али памтим сваку секунду“, прича Бојан.
Косовска Митровица била је честа мета авијације НАТО. Циљеви су били произвољни, мислио је тада Бојан, а тек сада схвата да је гађано све оно што се учинило сумњивим за припаднике НАТО који су помоћу беспилотних летелица непрекидно осматрали читав град.
„Сећам се, да је било на брду изнад Косовске Митровице, где су ми живели баба и деда, још ужасних експлозија. Погођено је брдо где су наводно мислили да је била стационирана војска тадашње СРЈ, али се испоставило да није било ништа, него остаци неке тврђаве и импровизованих бункера који постоје и дан данас. Они су видели из авиона нешто преко радара, али су то остаци из Првог или Другог светског рата, није било војске. Сећам се да, када је експлодирала једна од граната на брду изнад Митровице, моја баба је од силине детонације пала са столице. Баба и деда су били јако стари и морали су да изадју у двориште јер кућа није имала подрум да се заштите, па су изашли на отворено“, наставио је Бојан.
Почетак бомбардовања 24. марта 1999. године
© AP Photo / str
Трауме које не пролазе
И данас 24 године касније он каже да су дешавања из пролећа 1999 оставила последице по читаво становништво без обзира колико је ко година имао тада.
„Све је то оставило доста последица на нас. Имали смо трауме, моји другари и ја, и цела наша генерација. И дан данас кад чујемо звук сирене за ваздушну опасност, никада није пријатно и не може да се заборави. Ти боравци по подрумима... било је дана када нисмо излазили из подрума, ишли смо кући само до WЦ-а, да се окупамо и средимо, и одмах се враћамо у подрум на звук сирена. Док је трајала агресија и бомбардовање, сећам се да су сви били у подруму. То сећање је сада као кроз маглу, како време пролази то се никада неће заборавити, и те трауме никада неће моћи да се избришу.“, уверен је он.
Бојан се сећа и краја рата и доласка мировне мисије, а издваја да су припадници УНМИК нарочито они из афричких држава били много више пријатељски расположени нарочито према деци од НАТО војника који су били дрски и брутални.
„Када су дошле мировне трупе, ја сам био доста млад, али се сећам да су били коректни према нама, деци, док смо се играли у оним парковима који нису били уништени и минирани и где није било бомби. Припадници Умник полиције, поготово тамнопути људи из Африке, били срчани и блажи према нама него странци са Запада. Војници КФОРА су се понашали професионално, војно. Ти војници су сведочили шта смо преживели, и видели да смо у игри користили пиштоље на куглице, на воду, лук и стрелу и да опонашамо рат. Желели су да нам то избришу из сећања, узимали су нам те играчке, и давали нам Лего коцкице и друге играчкице. Понављам, то је била Умникова полиција, а нарочито припадници из Африке. Са једним смо били пријатељи, играо је са нама фубал. Чини ми се да је из Камеруна или Нигерије, не могу да се сетим“, завршио је Бојан своју причу о данима које је као деветогодишњак прошао и времену које га је натерало да хтео то он или не брже одрасте.
Косовска Митровица и данас проживљава дане који више подсећају на рат него на мир. Многе породице и сада не знају која и каква их будућност чека, на сваком кораку су српске заставе које показују припадност Србији и опредељеност народа који овде живи да је њихова држава Србија.
Са друге стране су албанске заставе, учестала хапшења Срба и само присуство НАТО војника ни готово четврт века касније нашим сународницима не уливају поверење у мисију „Милосрдног Анђела“.
А Срби ће вам у сваком разговору рећи да овде рат никад није пристао и да и даље траје њихова борба за слободу.
Анкета
Треба ли Србија, као жртва агресије 1999. године, икада да уђе у НАТО?
