Ноте пуне жеље за Русијом и жала што се у њу не може вратити: Век и по Сергеја Рахмањинова
© Sputnik / РИА Новости
Пратите нас
Иако никада није тенденциозно писао руску музику, земља његовог порекла чује се у његовој музици, јер је он само имао потребу да тонално изрази своје мисли. Самим тим што је Рус, што је словенска душа, логично је да ће његова музика звучати руски“, каже музиколог Стефан Цветковић о великану светске и руске музике Сергеју Рахмањинову.
Тродневном манифестацијом под називом „У времену које нестаје – Сергеј Рахмањинов“ у Београду се од 30. марта до 1. априла обележава 150 година од рођења и 80 година од смрти једног од најпопуларнијих композитора класичне музике у свету, диригента и несумњиво највећег пијанисте прошлог столећа.
„Када је сусрео младог Рахмањинова, Чехов је рекао: `Ви ћете бити велики човек`. Чињеница да у Београду славимо 150 година од Рахмањиновог рођења, говори у прилог томе да један велики човек није погрешио у процени другог великог човека “, подсећа Цветковић.
Композитор у Русији, пијаниста у Америци
Последње године свог живота Рахмањинов је провео у Лос Анђелесу, са патњом својественом словенској души, размишљајући о отаџбини и жалећи што се никада неће вратити. То се одразило и у нотама које је писао.
„У другом периоду је мање писао него у првом. Говорио је 'како да стварам без мелодије'. Одласком из Русије, своје отаџбине, он више није чуо ту мелодију и то што је створио (Рапсодија на Паганинијеву тему, Четврти концерт, Симфонијске игре) све су то капитална дела, али композитор Рахмањинов је стварао у Русији“, истиче пијаниста Миливоје Вељић.
Цветковић наглашава да се Рахмањинов живот може поделити у два сегмента - композитор у Русији и пијаниста ван граница домовине:
„Он је кренуо да ствара желећи да продужи традицију велике руске романтичарске музике, посебно Чајковског на кога се директно угледао. Чајковски је имао врло позитивно мишљење о Рахмањинову, тада студенту Московског конзерваторијума. Чини се да је целокупан свој кретаивни потенцијал искористио у време боравка у Русији. У иностранству ће се посветити пијанистичком позиву, промовисаће своја дела. То што је тамо компоновао такође је вредно и сведочи о еволуцији његовог стваралачког језика, али упоришта која је успоставио у ранијим годинама – у позном фолклором обојеном руском романтизму, никада није напустио“.
Звук руских звона као најава Великог рата
Био је сведок нестајања једног друштвеног уређења, а упркос свему, истрајно је кроз свој рад бранио вредности епохе која је пред њим бледела или била рушена.
„Рано је одвојен од породице да би се посветио музичком школовању и можда та туга у њему има корене и у тим тешким тренуцима за младу особу. Можда је кључна реч његове музике меланхолија. Он одраста у једно срећно време полета за руску културу, време европеизације руске културе, међутим период његове пуне снаге је почетак 20. века - турбулентно и туробно време са две велике револуције којима је окончана епоха царске Русије. Као сензибилан човек осећао је титраје времена и успевао да их отелотвори у својој музици. Тако да није у питању била само меланхолија једног човека и једног уметника већ читаве епохе. Сва она руска звона широм велике царевине са узнемиреношћу, алармантно звоне кроз његову музику пре него што коначно утихну након 1917. године и Рахмањиновог исељења из домовине. Тако да се његова музика може посматрати као симбол епохе која је нужно клизила ка великој катастрофи која ће се догодити на глобалном плану са почетком Великог рата“, каже Цветковић.
Миливоје Вељић се надовезује да је Рахмањинов у свим околностима и културама, уз све ударе живота и судбине, остајао доследан себи:
„Носио је своју културу са собом и одјеци Русије и њених звона се чују у његовој музици. Фатализам је код њега био свеприсутан и тај осећај да појединац не може да победи судбину. Међутим, он је увек био у дуету са чежњом за душевим миром и спасењем душе. Тако ће та звона у Првој свити посвећеној Чајковском бити сузе - мотив који је чуо на погребу. То ће бити трећи став, а у четвртом ће звона бити светлост Васкрса уз Васркршњи тропар. То је Рахмањинов - и радостан и епски субјекат“.
Природна непогода са словенском душом
У тајнама велике руске пијанистичке школе лежи и Рахмањинова виртуозност на клавиру коју је представио у пуном замаху тек двадесетих година прошлог века у Америци.
„У њему су били сједињени велики композитор и савршен техничар, превасходно романтичар. Рахмањинов припада новој генерацији модерних пијаниста с почетка 20. века који су преусмерили ток пијанизма - за разлику од Франца Листа и Александра Зилотија (Листовог ученика и Рахмањиновог професора) који су као пијанисти били у главној улози и публика је долазила да чује њихово умеће, а дело је било у служби израза њихових акробатских способности, пијаниста с почетка 20.века постаје тумач музичке литературе. Рахмањинов је био пионир те тенденције. Он је тумачио сопствена дела, али и других композитора. Пре годину или две у архиви у Лос Анђелесу је откривена трака на којој је приватан снимак Рахмањинова настао у његовом дому на Беверли Хилсу. Он на том снимку свира на клавиру транскрипцију свог последњег дела 'Симфонијске игре' и тумачи дело уочи премијере“, наглашава Цветковић.
Сергеј Рахмањинов је, закључују наши саговорници, један од оних великих стваралаца за које можемо да кажемо да су били природне непогоде када су се појавили:
„ У свему у чему се опробао, оставио је дубоког трага. Клавир је био епицентар његовог стваралаштва, а његов пијинизам је раскошнији и моћнији од Листовог и извођачки компликованији. На нашим просторима прихваћен је од самог почетка као велики уметник, јер се наша културна јавност идентификовала са његовом словенском музиком, прожетом дубоким православљем“.
У част овог великана, током три дана, од 30. марта до 1. априла, у галерији „Артгет“ Културног центра Београда и у Руском дому, наступиће око 50 музичара који ће изводити камерну музику, соло песме и избор из богатог опуса за клавир Сергеја Рахмањинова, славећи великог композитора, последњег представника руског позног романтизма који је дух овог времена пренео дубоко у 20. век.
