Шта повезује бесмислену оптужбу против Путина, охридски (не)споразум и изборе у Казахстану

© Sputnik / Александар МилачићПредседници Русије и Србије, Владимир Путин и Александар Вучић, на Гробљу ослободиоцима Београда
Председници Русије и Србије, Владимир Путин и Александар Вучић, на Гробљу ослободиоцима Београда - Sputnik Србија, 1920, 02.04.2023
Пратите нас
Практично, у исто време док је Међународни кривични суд издавао налог за привођење Владимира Путина, одржани су преговори у Охриду и парламентарни избори у Казахстану. На први поглед то су три неповезана догађаја, тешко их је „ставити у исти кош“ по било којој основи.
Међутим, чак и то што би у нормалним околностима на први поглед било сасвим логично (да се оваква три догађаја не могу повезати!), овога пута показује се као нетачно. Што нам онда указује како живимо у ненормалним временима, у ери криза, ратова и тоталне дестабилизације.
Јер, ако се три независна и неспојива догађаја ипак могу контекстуално повезати, онда постоји синхроницитет који се тиче ширих процеса (глобалних, политичких, безбедносних) и зато се препознају и једнаки или слични узроци који до тог синхроницитета и такве контекстуалности доводе.

Три (не)спојива догађаја

Прво, са формалне стране, против Владимира Путина, чак и да се занемари неодржив садржај захтева и дискутабилно образложење оваквог корака (оптужба по принципу командне одговорности, а да претходно нису чак ни наведени, а камоли процесуирани директно умешани у конкретне случајеве), Међународни кривични суд не може учинити ништа пошто Русија не признаје његову надлежност, а чак ни Украјина није ратификовала раније потписани договор (а наводни злочин догодио се баш на територији Украјине).
Што се легитимности тиче, спорну одлуку моментално је подржао Џозеф Бајден (јасно је одакле „ветар дува“ када се разговара о политичкој залеђини свега), и поред тога што ни САД не признају надлежност овог Суда!
Друго, без обзира на то како се дешавања око (не)прихватања фамозног француско – немачког споразума могу тумачити, чињеница је и да ништа није потписано. Ако постоји некакав тајни потпис, нека га покажу – Ескобар или Борељ, свеједно!
Овако, боље им је да ћуте јер не само да ће им се сва ова бука којом покушавају да изједначе правно – формалну важност једног непотписаног акта (са баш те, правно – формалне стране, изузимајући у случају Габријела Ескобара, могло би се поставити питање и колико уопште преговарачке стране имају мандат да разговарају о таквом садржају, као и да ли представници ЕУ као медијатори поседују oвлашћења да га нуде у тој форми) и једногласно усвојене резолуције Савета безбедности УН (оне број 1244, наравно) пре или касније обити о главу, него већ сада почињу да изгледају апсолутно неозбиљно. Сада се сетили да нема потребе за потписивањем! Било би добро да то понове у својим земљама, неком сличном приликом. При томе, ратификацију уопште не помињу, као и питање надлежности (по Уставу Републике Србије функција председника више је протоколарна!). И овде су отворена питања легалности и легитимности.
Треће, у Астани је посматрачка мисија ОЕБС – а, само неколико сати после затварања бирачких места изашла са својом оценом предизборне кампање и тока гласања. Заправо, показали су да је извештај написан много раније, зато је и тако експресно публикован.
Реформе које спроводи (међу њима и уставне које обухватају суштинску трансформацију политичког система) председник Касим – Жомарт Токајев у сваком погледу су импресивне и након њих неће ништа бити исто.
И гласање на нетом одржаним изборима разликовало се од претходних, али то за посматраче из ОЕБС – а није баш довољно, те упозоравају како бејаше „рестрикција у јавном простору“, „површног извештавања“, „правних и политичких препрека“ у (пред)изборној трци... Било би занимљиво, ако не у детаљима онда макар начелно, упоредити све те притужбе са, рецимо, последње две рунде председничких избора у Француској, па онда на основу тога доносити закључке.

Крах међународних организација

Уочљиво је, дакле, да се бруталније, чешће и у пуном капацитету међународне организације стављају у функцију остваривања политичких циљева, без обзира на легалност или легитимност одлука.
Свакако, било је тога и раније. Међутим, тога није било раније у овом обиму, нити се делало оваквим интензитетом.
Сасвим је свеједно да ли се ради о Међународном кривичном суду, Европској унији, ОЕБС – у или некој четвртој организацији унутар које доминирају западњаци са својим савезницима, тек – где год је могуће покушава се са (зло)употребом постојећих механизама уз пратећа креативна тумачења и заглушујућу пропагандну кампању (како би се створила слика о оправданости).
Учесталост акција говори о њиховом синхронизовању, па се намеће и тема контекстуалности.
Што се поступања и позиционирања САД и кључних европских држава тиче, буквално све се посматра кроз призму (хибридног) рата против Русије. Буквално! Све!
Јер, Јапан, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија обезбеђују отприлике половину буџета Суда, када се списку додају и остали са колективног Запада, проценат се пење на преко две трећине.
Косовски случај је непријатно подсећање на непочинства из блиске историје и нужно је затворити га што пре, а упркос свему Токајев не показује намеру да проблематизује питања статуса Казахстана у Евроазисјком економском савезу, ОДКБ или ШОС.
Зато се арче ионако скромни потенцијали Међународног кривичног суда који ће након овога бити још мањи, упрежу дипломате из Вашингтона и Брисела да увесељавају широке народне масе објашњењима како је непотписано јаче од потписаног и свесно релативизују домети реформи у кључној држави неуралгичног средњоазијског региона.
Живимо у ненормалним временима, у ери криза, ратова и тоталне дестабилизације, па се на први поглед неповезани догађаји и те како могу посматрати као синхронизоване акције.
Из тог ненормалног како нормално и потпуно очекивано происходиће пораст неповерења у ове међународне организације. Што у крајњој линији може довести и до њиховог нестанка или (само)укидања. Њихова судбина, као и много тога другог, зависиће од резултата текућег (хибридног) рата. А од тога ће зависити и које ће међународне организације након рата имати предност, легитимитет и способност да доносе одлуке универзалног значају.
Како сада ствари стоје, веће су шансе да међу њима не буду Међународни кривични суд, ЕУ и ОЕБС, као уосталом и још читав низ других.
Погледајте и како је Путин још једном подсетио САД и њихове савезнике на ризик од нуклеарне конфронтације:
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала