Пут до срца старе Србије: Место одакле је Стефан Немања започео велику историјску мисију
© Sputnik / Дејана Вуковић
Пратите нас
На ободу града чије је римско име сугерисало да је на граници, у Куршумлији, смештена је најстарија задужбина Стефана Немање, манастир Светог Николе. У њему је, кажу, Свети Сава крстио првог српског верника након што је црква добила аутокефалност. Пут до овог јединственог споменика културе, историје и трајања представља пут до срца старе Србије.
„Ове јединствене храмове, манастир Светог Николе и цркву Свете Богородице који су подигнути средином 12. века Стефан Немања је изградио пре него што је добио титулу Великог жупана, као тадашњи „обласни господар“. Ово је место са којег је први српски владар отпочео своју државну, световну и градитељску мисао“, каже археолог Милан Савић.
Све што знамо о овим манастирима, подсећа археолог, стиже из три житија Светог Симеона која пишу његови синови - Свети Сава и Стефан Првовенчани и касније Доментијан.
Грађена пре Студенице и Хиландара
„У њима се помиње градња ових цркава као првих Немањиних задужбина, које настају пре Ђурђевих ступова, Студенице, Хиландара. Оно што се касније, на основу историјских докумената дало реконструисати јесте период у ком су обе цркве настале, а то је време између 1158. и 1168. године.“
У градњи Манастира Свети Никола видљив је утицај Византије у архитектури: са задње стране је једнобродна црква са масивном куполом какве се срећу и на цариградским грађевинама династије Комнен. Елементи романичког стила из приморја (уочљива је сличност са которском Црквом Светог Трифуна) најављују рашки стил у архитектури који ће настати тек неколико година касније.
Манастир Светог Николе, прва задужбина Стефана Немање
© Sputnik / Дејана Вуковић
По многим проценама, објашњава Савић, грађевину су градили најбољи цариградски мајстори, зидана је квалитетно, темељи су рађени каменом док је горњи део зидан опеком. Каснијом доградњом, негде почетком 13. века, Свети Никола добија и две високе куле, а још једном доградњом у 14. веку и капелу.
Колико је манастир био важан говори и то да су му многи владари поклањали пажњу. Био је први преписивачки центар немањићке Србије, а у близини манастира био је Немањин владарски двор.
„Оно што знамо на основу археолошких истраживања која су спровођена од 1967. до 1980. године јесте да је у самој порти манастира нађено преко хиљаду скелета из периода Рима, што говори да је ово првобитно била римска некропола, затим византијска, а и током читавог средњег века овде се сахрањивало становништво све до велике сеобе Срба 1690. Због свега тога је ово свето и култно место“.
У порти се данас, захваљујући археолошким истраживањима, могу видети остаци трпезарије, епископске палате, као и једне рановизантијске гробнице. Остаци зида и новчићи који су пронађени потврђују тачност докумената у којима се наводи да је поред манастира постојао простор на коме се продавала роба.
„У средњем веку поред манастира постојао је трг, пијаца на којој је продавана роба. Имамо документа која сведоче да се 1280. године на том тргу продавало сребро, олово, чак и злато. Главна сировина која је продавана била је руда која се одавде извозила за Котор, Дубровник, Венецију.“
Када је Српска православна црква добила аутокефалност Свети Сава је у овај манастир сместио седиште Топличке епископије која је трајала све до 1690. године.
„Епископија је била пета по рангу и била је изузетно цењена, о чему сведочи и то да су студеничког архимандрита бирали и монаси из Светог Николе. “
О овом моћном центру средњовековне Србије осим ретких записа попут оног из којих сазнајемо да се први епископ звао Јоаникије, нема много писаних докумената који сведоче о манастирском животу.
Манастир Светог Николе
© Sputnik / Дејана Вуковић
Белим црквама Турци скинули оловне кровове
„По доласку Турака манастир је постепено почео да се затире, а након велике сеобе Срба овдашње становништво се одселило на север. Турци су тада скинули оловне кровове са Немањиних задужбина због који се средњовековна Куршумлија и звала Беле цркве - због белог одсјаја сунца на оловним крововима. Од кровова Турци почињу да лију куршуме тако да је од тих речи „куршум“ и „лити“ град добио садашње име.“
Фреске из 13. века од који није остало готово ништа
Када је манастир изгубио своје оловне покриваче почео је да прокишњава и од његових фресака готово није остало ништа. Тек неколико фрагмената у поткуполном простору и фреске из 13. века у јужној кули сведоче о некадашњој раскошно осликаној задужбини великог српског жупана.
„Манастир је пуно страдао чим је изгубио оловне покриваче. Није нам сачувана ни његова оснивачка повеља нити било шта од ризнице. Будући да је овде било седиште епископије сигурно је имао и објекте у којима се вршила и преписивачка делатност, али ништа нажалост није сачувано.“
Долазак монаха после више од триста година
Савић подсећа да су први кораци у заштити манастира учињени тек 1910. године када је направљена покривка од ћерамиде изнад кула, олтара и саме куполе. Реконструкција и конзервација почеле су 1948. а сам манастир је - после више од триста година - поново почео да живи од 2013, када је добио свог монаха. Данас се чине напори да се овај изузетни споменик културе обнови у целости и да добије савремене конаке.
„Обнова је почела 2019. године. Манастир је данас жив, народ долази на литургију, много је и посетилаца са стране. Са Црквом Свете Петке, Свети Никола представља прворазредни споменик културе, а захваљујући овим древним грађевинама Куршумлија остаје једини град који има две задужбине једног владара“, закључује археолог Савић.
Пуна обнова манастира Свети Никола и куршумлијских Белих цркава осим поновног остваривања главног циља – окупљања народа, на симболичком плану означила би и отклон од оне границе која је записана у старом називу града Куршумлија – Ад финес. А управо је појам `граница` повезао ово место са истоименим слоганом Битеф театра, позоришне куће која је била организатор уметничког прес каравана до срца старе Србије. Један од његових циљева био је да подсети како су за укупну уметност и културу важни овакви сведоци трајања који нам, својим данашњим живим присуством, укидају трошну границу између прошлости и садашњости.
