Зар нема других жена у тој Србији него све мораш ти: Зашто Мештровић није разумео Надежду Петровић
© Фото : Спутњику уступила Биљана Ђуровић/Жељко Јовановић
Пратите нас
У години у којој се обележава 150 година од рођења велике сликарке важно је осветлити личност Српкиње каква је била Надежда Петровић која је сву енергију последњих година свог живота усмерила на спасавање једног војника више, једног човека више, једног Србина више, каже Биљана Ђуровић.
Ова глумица већ девет година оживљава лик велике хероине изводећи монодраму „Надежда Петровић“ у режији Божидара Ђуровића у којој приказује последње сате Надеждиног живота.
Време када су жене биле људи, а људи надљуди
У години обележавања округле годишњице од рођења велике сликарке и добровољне болничарке, која је 1915. изгубила живот у епидемији пегавог тифуса, важно је, сматра Ђуровић, подсетити се њене надземаљске жртве, снаге жене која је била надлична.
„У њеним сликарским потезима видимо силину и снагу, а таква је била и као болничарка. Али она је била само жена. Могли бисмо је поистоветити са једном мисли Исидоре Секулић, која је записала да је то време када би требало да су жене људи, а људи да су надљуди. Мислим да тај опис припада Надежди Петровић, јер је она имала мушку снагу и енергију“, истиче Ђуровић.
Уверена да уметност тражи целог човека, одрекла се веридбе, брака, деце, да би са избијањем балканских ратова, а потом и Првог светског рата своју хуманост ставила испред уметности. И у последњим сатима, обамрла од температуре и болова, она покушава да устане и помогне рањеницима.
„Она је кроз уметност покушавала да храбри те војнике и рањенике. Штафелај је селила заједно са пољском болницом. Сликала је пределе кроз које је пролазила те су тако настала њена фасцинантна дела 'Косовски божури' и 'Везиров мост', али и портрете војника. У једном тренутку је схватила да је борба толико немилосрдна, да се животи губе, да војска посустаје и да кроз уметност не може више да им подиже морал, да уметност нема ту моћ. То заправо и јесте прича - да пред ратом све губи моћ па и уметност. Најпотреснији део је када скида шињел, пребаца га преко платна 'Ваљевске болнице', своје последње слике, и прекрива га. Прекрива уметност и окреће се само борби за човека и ка човеку“, истиче Ђуровић.
Пред ратом све губи моћ па и уметност
© Фото : Жељко Јовановић
Живот и смрт - руку под руку
Дешавало се да буде пред нервним сломом када јој донесу 20 тешко рањених официра.
„Она је ипак била исконско лирско биће. Тек на крвавим комадима земље сусрела је живот и смрт како иду под руку заједно и рекла да ако поживи, никада се неће поново одрећи љубави. Последњих сати свог живота она поново проживљава неке ситуације из пређашњег времена. Услед халуцинација предмети око ње постају рањеници које је неговала, па у једном тренутку угледавши јастук, сетила се како је војнику придржавала главу јер му је врат висио о једној жили. Држећи тај јастук, благо га њише као да држи дете тако да је то и сећање на рањеника и њена подсвесна бол за нерођеним дететом“, каже Биљана Ђуровић.
Упознајући Надежду кроз литературу, њене слике, фотографије, јер она је била и прва жена фоторепортер, Ђуровић је дошла до закључка да се све то у њој прожимало:
„Никада се велико дело није створило из удобности. Велика дела се стварају из жртве. Из ушушканости нема инспирације, само из бола, туге, освешћености и напаћености народа. Када је Аустроугарска објавила рат Србији, Надежда је била у Венецији са братом Растком Петровићем, на лечењу од тифуса који је задобила у Другом балканском рату. Каже да је у том тренутку загрлила неки камен код Риалта и плакала гласно као сељанка из Сићева. 'Зажелела сам да поново са својим сељацима и воловима загазим у наш глиб до колена'. Растко јој је тада рекао – 'Овога пута може без тебе, ти ниси за ратиште, још се ниси опоравила од болести. Врати се сликању, за то си предодређена'. Иван Мештровић јој је исто говорио – 'Надо, зар нема других жена у тој твојој Србији него све мораш ти?'. Изгледа да су код ње били неодвојиви уметност и доживљај нације, тог времена и страдања“.
Храбро испред свог времена
Један од оснивача Кола српских сестара, утемељивач српског модерног сликарства, Надежда Петровић је у сваком смислу била испред свог времена.
„Наишла сам на податак да је рекла да Колу могу да приступе само жене које мисле својом главом, а не оне које мисле мозговима својих мужева. Не зато што је понижавала послушне жене, већ зато што су јој биле потребне оперативне жене које ће допринети друштву. Коло српских сестара је основано због несреће српског народа на простору Старе Србије и Македоније. Нушић је дао име, а она је 90 минута држала говор на оснивачкој скупштини. Говорила је и на митингу одржаном поводом анексије Босне и Херцеговине и организовала хуманитарни концерт у Народном позоришту за прикупљање помоћи за Србе из Македоније и Старе Србије где је сам Михајло Обреновић дао хиљаду дуката прилога. Била је специфично храбра - прекинути веридбу у оно доба у једној традиционалној Србији је израз њене модерности и уједно самосвесности“, истиче Ђуровић.
Зар ја могу мирно да седим, цртам и сликам, а мој народ болује?
© Фото : Жељко Јовановић
Надежда и Растко не би могли да буду толики борци, сматра Ђуровић, да нису имали основу у породици:
„Надеждина млађа сестра Анђа је са 17 година писала писмо Толстоју поводом анексије Босне и Херцеговине, јер је у том тренутку Русија ћутала. Тражила је да он пробуди свој народ по том питању. Написала је: Надам се да ћете прочитати ово писмо без обзира што долази од анонимне младе српске девојке. Толстој не само да је прочитао, него је и одговорио и захваљујући том писму почео је да учи српски језик. Када сам играла представу на 108. годишњицу од Надеждине смрти, док сам читала то писмо, чули су се уздаси у публици зато што многи не знају да се једна млада девојка усудила да пише човеку кога је називала великим апостолом тог времена“.
Борац за правду
Надеждина борба за правду види се и у оштром писму које је послала министру просвете када јој, као наставници у Женској гимназији, није одобрено шестомесечно одсуство ради усавршавања у Минхену.
„Добила је само две недеље. Иза те одлуке стајао је политички разлог, јер је њен отац одбио да пише биографију о племенитом пореклу Драге Машин. Она се усудила и написала врло оштро писмо. Није важно ко је прекопута, ако верује у себе и свој циљ, она ће то да истера. У том писму је написала да врло добро зна да су уметници добијали одсуства па чак и дупле хонораре, а да се на њој примењују све мере о штедњи, да је она доста урадила за ову земљу и да на основу тога закључује да у овој земљи могу да живе само улизице, полтрони и непоштени. Надежда каже: 'Бити уметником у средини некултурној, радити и борити се за уметност са свим тешкоћама које она носи, а на првом месту са сиромаштином која иде под руку са талентима, постало је правило. Стога закључујем да индивидуални људи ваља да се повлаче јер не налазе ослонца тамо где треба да га налазе'. Тако је завршила писмо министру Жујовићу и одбила орден који јој је указом те године дат. Била је доследна у својим ставовима и велики борац“, каже Ђуровић.
Ко ће рађати нове синове? Све су побили метак и ваш
© Фото : Жељко Јовановић
Најбоље и најплеменитије
Ђуровић истиче да Надеждина импозантна личност треба сваког од нас да подстакне да у себи тражимо најбоље и најплеменитије:
„Када бисмо сви ми дали најбољи део себе, како би само дивно изгледала ова планета? То надлично у Надежди је пут којим треба ићи. Ово је време безличних људи где се 'ја губи у 'ми', где се 'неко' губи у 'нико', где нема довољно простора за ауторитативну, сугестивну личност која мисли својом главом. То не значи да треба одустајати на свакој препреци, јер из жртве се стварају велика дела и мислим да је прави пут давати себе за опште добро, јер творац ће то наградити“.
У монодрами Надежда Петровић умире на ногама, загледана високо, насмејана, јер одлази пред творца са својим великим делима и изговара: „Више нема толико синова колико има пушака и метака. Ко ће рађати нове синове? Све су побили метак и ваш“.
