Посипању пепелом дошао је крај: Срби ће убудуће добро да – памте
© AFP 2023 / ANDREJ ISAKOVIC
Пратите нас
Све учесталије помињање различитих датума страдања српског народа у протеклом веку и њихово обележавање на највишим државним и црквеним нивоима уз велику подршку јавности показује да се култура сећања поново обнавља у српском народу. После деценија занемаривања, па чак и заташкавања, српској историји се полако али сигурно враћа заслужено место.
Историчар и академик Љубодраг Димић говори за Спутњик о опасностима занемаривања историје, али и новом тренду који све живље привлачи и везује нове нараштаје за сопствену историју.
Димић указује на неколико фаза, односно етапа, у вертикали културе сећања која се протезала кроз 19. и читав 20. век. Он објашњава да је Српство 19. века било обузето културом сећања, Косовским митом и сећањем на славно доба које је у условима вазалског односа према Турској тежило да опет досегне некадашње висине.
У овом маниру протекао је читав 19. век, а професор Димић тври да су вођени тим духом припремани Балкански ратови, док се на менталној снази црпљеној из истог извора сећања величанствено добио и Први светски рат. Ипак, до застоја долази стварањем нове државе – Краљевине Југославије.
Краљевина Југославија представљала је једно сасвим друго искуство, поготово од 1929. године када је режим краља Александра дошао до закључка да је десет година живота у заједничкој држави довољно дуг период након кога треба да настане нова нација.
Након победе у Великом рату, 1918. године формирано је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније и званично преименовано у Југославију. Краљ Александар Карађорђевић, прозван краљ Ујединитељ, покушао је да влада кућом под чијим су се кровом обрели дојучерашњи непријатељи из Првог светског рата.
Краљ Александар Карађорђевић
© AP Photo
Поменута новонастала нација били су Југословени. Када су Срби у питању, они су се једним делом утопили у ту нову нацију, што је подразумевало ослободити се свог сећања, своје културе сећања, своје традиције, обичаја... и уложити их у заједништво, говори Димић за Спутњик.
Србија изгубила себе у Југославији
Он истиче једну кључну разлику када се говори о томе колико је ко жртвовао, али и изгубио, за југословенско заједништво. За разлику од припојених народа, жртву одрицања од своје историје и себе самих поденили су само Срби. Димић се осврће и на „Другу Југославију“, односно режим који је завладао након окончања Другог светског рата. У том новом режиму, култура сећања српског народа била је готово забрањена и укинута, што није био случај са осталим народима који су свој идентитет стицали на томе што им је прошлост додатно прерађивана, измишљана, улепшавана, чак и тамо где је, како каже историчар и академик Димић, уопште није ни било.
Све ово је подразумевало да култура сећања не може да се позива на оно што је било. Наспрам тога шта је било, наметнут је један нови модел у којем су Срби морали да се посипају пепелом, да на своју прошлост гледају критички, али не критички у смислу досезања истине, него да би отишли што даље од истине, од прошлости. Овај процес се одвијао чак неколико деценија, тачније пола века и удаљавао је Србе од потребе да поштују своју историју, да се сећају значајних личности из прошлости, да на сопственој историји граде свој идентитет којим ће закорачити у неко ново време, прича нам професор Димић.
Коначно враћање коренима
Ипак, професор историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду и редовни члан Српске академије наука и уметности, Љубодраг Димић, верује да је погрешној пракси посипања пепелом, извињавања за неучињено и заборава – дошао крај. Српски народ, са обе стране Дрине, све више, све храбрије и све очигледније обележава датуме из своје старије и новије историје, уписујући у календар сећања дане које будући нараштаји морају знати и поштовати.
Мурал посвећен херојима са Кошара у Краљеву.
© Спутњику уступила Лола Ђорђевић
Последњих десетак, петнаест година, пракса занемаривања своје историје полако је почела да се мења, што је добро. То води ка томе да Срби опет задобију свој идентитет, да стекну свест о себи, о својој прошлости, о свом значају. У оквиру те самосвести, мора, наравно, постојати и доза критичног односа, кориговања онога што у историји једног народа није било добро и шта може бити избегнуто у будућности. У том контексту, неговати данас културу сећања један је од примарних задатака не само културних институција, не само оних који су у историјској науци заробљени својим истраживањима, већ и шире друштвене заједнице, па и државе која на томе мора да инсистира, закључује професор Љуба Димић за Спутњик.
