„Пуцајте, ја и сада држим час“! – потврђена истинитост чувене поруке професора из Крагујевца
22:30 21.04.2023 (Освежено: 22:33 21.04.2023)
Пратите нас
Приликом обележавања Дана Музеја жртава геноцида јавности су представљени до сад невиђени материјали попут писане потврде чувене реченице професора Милоја Павловића „Пуцајте, ја и сада држим час!“. Такође је пронађен и давно изгубљени списак Диане Будисављевић са 5.800 имена деце спасене из хрватских логора смрти.
Једно од битних открића и делова слагалице из националне историје које се сада налази у архиву Музеја жртава геноцида а које је спасено од заборава или уништења јесте папир који потврђује историјску истинитост чувене реченице професора Милоја Павловића. „Пуцајте, ја и сада држим час“ он је изговорио када је у Крагујевцу, октобра 1941. године, војска нацистичке Немачке на губилиште извела ђаке и професоре.
„То је сегмент говора министра просвете Краљевине Југославије на првој годишњој комеморацији жртвама Крагујевачког октобра где он, говорећи о томе шта се десило годину дана раније у Крагујевцу, по сведочењима оних ретких који су преживели, наводи како су се деца понашала у том тренутку – да су у смрт отишла достојанствено, да су их предводили њихови професори и да је један од тих професора изговорио чувену реченицу „Пуцајте, ја и сада држим час“, рекао је директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић за Спутњик.
Од више хиљада експоната прикупљених у протеклој години јавности су само неки приказани, али ће сви бити доступни научној заједници и истраживачима из Србије и света. Ристић напомиње да су неки од експоната посебно драматични и утичу на душевни мир појединца, као и спознају онога шта се догодило у Другом светском рату, али да је крајњи циљ обогаћење и објективизација сазнања о ономе шта се десило припадницима нашег народа.
Пронађен списак Диане Будисављевић
Једно од таквих открића јесте и списак Диане Будисављевић која је током Другог светског рата спасила више од 15.000 највећим делом српске деце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској. Епохално откриће садржи имена српске деце из Завода за глувонему децу у Загребу, настао у другој половини 1942. године. Након дугогодишњег трагања и претпоставки да је давно изгубљен или чак намерно уништен, овај списак је угледао светлост дана.
Списак деце које је спасила Диана Будисвљевић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„У питању је списак који садржи апсолутно све податке о деци, укључујући редни број, име и презиме детета, име оца и мајке, место рођења, датум и логор смрти из којег је дете спашено, старосну доб детета и оно што је посебно важно – идентитет хрватских усвојитеља“, говори Ристић.
Сада сви они који још увек трагају за својим идентитетом као и њихови потомци могу пронаћи информације о њиховом стварном идентитету. Из овог разлога, објашњава директор Музеја жртава геноцида, ово откриће представља прворазредни историјски извор, до сада апсолутно непознат јавности.
Посебно тужан и драматичан сегмент Дианиног списка јесу дечије наушнице. Оне су припадале Радмили Радоњић, двогодишњој девојчици која је преминула почетком септембра 1942. године.
„Она је спашена из логора смрти али је била у таквом стању да јој није било спаса и преминула је услед последица злостављања, изгладњивања, батинања у логору. Једино што је остало иза ње су те дечије минђушице“.
И србосјек међу експонатима
Уз списак деце извучене из усташких логора представљена су и три примера хладног оружја коришћеног од стране Хрвата за ликвидацију Срба на територији НДХ, посебно у њиховом систему концентрационих и логора смрти – Јасеновцу и Јастребарском. Једно од оружја јесте озлоглашени србосек и то је једини примерак који се тренутно налази на територији Републике Србије. Друго сечиво је бодеж браће Јавор, чувених усташких зликоваца из Јастребарског. Трећи експонат изложен јавности је цигла која је била део једног од објеката јасеновачког логора. Поменута цигла на себи има латинична слова БЦ што представља скраћеницу за Бачић циглану – епицентар геноцида почињеног над Србима у Другом светском рату.
Србосек, специјално направљен нож којим су усташе у Јасењновцу, најстрашнијем логору смрти, убијали Србе
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Уз ово се налази и велики број преписки и списа друге врсте, попут извештаја усташког официра о злочину почињеном почетком лета 1941. године у једном херцеговачком селу. У питању је оригиналан документ, врло детаљан и трауматичан за читање, у којем официр подноси извештај својој претпостављеној команди и наводи у којем селу, ког датума и на који начин су убијали Србе. Поменути официр набраја и све припаднике своје јединице, након чега следи гупна умрлица читаве једне побијене породице.
Сакривање и уништавање историје
Директор музеја, историчар др Ристић говори да је процес проналаска Дианиног списка био дуготрајан, али о конкретним корацима одбија да говори. Он објашњава за Спутњик како постоје одређене структуре које су заинтересоване за исте материјале као и Музеј жртава геноцида, али из потпуно суптротних разлога. Те структуре, каже Ристић, раде на проналску историјских извора ради њиховог уништења.
„Они знају да ми знамо за њих и тркамо се интензивно. Некад је то буквално питање минута“, рекао је Ристић за Спутњик.
Музеј жртава геноцица – једини у читавој Европи
Говорећи о фонду Музеја жртава, директор Ристић наводи како је музејски фонд само током прошле године обогаћен више него у претходних тридесет година његовог постојања заједно. Уз свесрдну подршку Владе Републике Србије, прикупљено је више хиљада артефаката, архивских докумената, фотографија, аудио-визуелних сведочанстава из Другог рата и свега осталог што доприноси томе да београдски Музеј жртава геноцида настави да буде водећа институција своје врсте у читавој југоисточној Европи.
Наушнице двогодишње девојчице Радмиле Радовић коју је Диана Будисављевић спасила али упркос томе није успела да преживи због тешких последица тортуре кроз коју је прошла
© Sputnik / Лола Ђорђевић
У свету постоје само три институције ове врсте и то су Меморијални центар Јад Вашем у Израелу, Меморијални музеј холокауста у САД-у и Музеј жртава геноцида у Србији. Оно што их разликује од других меморијалних центара који се баве једном специфичном локацијом страдања, објашњава Ристић, јесте то што се баве самом феноменологијом страдања цивила у Другом светском рату. Разлика је у томе што се српски музеј бави научним истраживањима и јавном меморијализацијом жртава геноцида почињеног над Србима од стране хрватске државе током читавог трајања Другог светског рата, као и холокаустом и самударипеном, односно холокаустом над Јеврејима и Ромима.
Ристић напомиње да ништа не би било могуће без врло конкретне и контунуиране помоћи Владе Републике Србије захваљујући којој се број стручњака музеја утростручио, а буџет дуплирао другу годину за редом. Стручњаци и сарадници музеја, каже Ристић, образују тим који ради одговорно у јавном интересу, интересу науке и историјске истине, како будући нараштаји никада не би заборавили оно што се догодило припадницима нашег народа у Другом светском рату, посебно жртвама геноцида почињеним над Србима од стране хрватске државе.
