Сликао „Берачице“ кад су јахачи апокалипсе дошли по њега: Филм о Шумановићу осваја светску публику
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" из Шида
Пратите нас
Четири јахача апокалипсе били су унутрашњи свет Саве Шумановића, прогањали су га од детињства све док заиста нису дошли по њега и одвели га на стратиште у тренутку када је завршавао „Берачице“. Том својом последњом сликом, која је изашла из њега као катарза, Шумановић се спојио са Богом, каже за Спутњик редитељ Драгољуб Елчић.
Овај редитељ је за недавно симљени кратки арт–документарни филм „Светлост и сенке” о великом српском сликару Сави Шумановићу већ освојио награде на пет филмских фестивала у Азији.
„У филму има доста библијских елемената. Цео је заснован на филмским знацима, метафорама, на алегорији и симболима, па ме је отуда и збунило то како се они препознају у другим културама. А реч је о будистичко-хиндуистичком с једне и о исламском простору с друге стране. Изгледа да је филмски језик којим је ова прича испричана универзалан и препознатљив“, каже Елчић.
Сава Шумановић, Земун, 1914.
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" у Шиду
Наше приче универзалним језиком у свет
Он наглашава да га више од награда занима да се „наше приче, са нашим кодом и архетипом виде преко Дрине“.
„Наши филмови најчешће остају дневнополитички или реторички, затворени у ћупу овог нашег простора, као да немамо снаге да универзалним језиком уметности представимо своју традицију, културу, веру, обичаје“, примећује Елчић.
Сва дела од Шида до Париза
За потребе филма „Светлост и сенке“ ауторски тим је снимио, први пут, сва оригинална дела Саве Шумановића - у Паризу, Загребу, Винковцима, Шиду, Панчеву и Новом Саду.
Реч је о 800 слика и 400 цртежа који се налазе у галеријама Србије, Француске, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине.
Управо то што су снимљена дела оригинална, ово филмско остварење чини јединственим материјалом о уметничком стваралаштву Саве Шумановића, који до сада нико није снимио у овом облику.
Пролеће у шидским баштама, 1934.
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" у Шиду
„Све слике у филму су оригиналне. Ниједна прича о уметницима нема ту могућност да представи сва оригинална дела. Ми смо успели. Пошто је ово кратак филм од 29 минута представили смо 273 дела, али сада радимо дугометражни филм којим ћемо обухватити већи опус. Сва документа у филму су такође оригинална“, објашњава Елчић, декан Академије уметности у Београду.
Слика, звук, тишина
Да би поетика филма била у потпуности остварена „сликом, звуком и тишином“, потрудио се ауторски тим у ком су композитор Светислав Божић, сниматељ Радослав Владић и монтажер Светолик Мића Зајц.
„Тешко је без речи испричати причу, али она је потпуно јасна. Када сам улазио дубински у њу, ухватила ме је паника да нисам себе преценио, да нећу изнедрити то што сам осећао, да нећу пронаћи кључ да ту браву отворим. Али, имао сам најјачег монтажера у Европи, човека који је радио филмове Емира Кустурице и Никите Михалкова. Сваког дана смо радили од 10 до 18 сати да бисмо `спаковали` један минут, промишљајући сваки рез, без журбе и рокова. То је био јединствен ужитак и задовољство“, истиче редитељ.
Пред пролеће, 1934.
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" у Шиду
Четири јахача апокалипсе
Иако је идеја била да се направи ванвременска прича о плодотворном раду славног српског уметника поводом 80 година од његове смрти и 70 година рада Галерије „Сава Шумановић“ у Шиду, Елчић каже да је свесно избегао да у први план стави животопис Саве Шумановића, да његова трагична судбина буде изнутра, а споља његово генијално дело.
„Све смо приказали, а никоме нисмо гурнули прст у око. Имамо ту метафору зла у виду четири јахача апокалипсе, који су били део Савиног унутрашњег света, прогањали га од седме године, када је дошао из Винковаца у Шид. Како је ишао кроз живот, јахачи су га пратили све док заиста нису дошли по њега. То је тај метафорички круг затворен прераном смрћу у тренутку када је завршавао дело 'Берачице'“, истиче наш саговорник.
Он напомиње да тек када су слике „Берачица“ спојене у триптих спозната је њихова библијска величина што је дуго скривано:
„Дванаест жена као апостоли, жито као тело Христово, грожђе као вино. Сваку појединачну берачицу можемо наћи на примеру апостола. Окренуте леђима, загледане у небо. Тај катарзични моменат је изашао из њега и то је његова последња слика са којом се буквално спојио са небом, са Богом“.
Елчић примећује да се предуго чекало на снимање филма о једном од највећих светских уметника 20. века, који је свом народу оставио дело вредно попут оног које су оставили Миланковић, Тесла, Пупин.
„Чували смо братство и јединство као зеницу ока свог, тиме покривали своје биће и свој код, па смо добили први филм о Јасеновцу после 75 година а филм о Шумановићу после 80. Дужни смо били да реагујемо раније. Сава је у Шид донео Париз, али никада није из Шида отишао у Париз - никада нисмо направили изложбу његових слика у Културном центру Србије у Паризу“, каже Драгољуб Елчић и најављује ускоро пројекцију филма „Светлост и сенке“ у француској престоници уз изложбу Шумановићевих слика.
