Зелена такса и Србији - начин да Европа кредитира своју индустрију
© Tanjug / MILOS MILIVOJEVIC
Пратите нас
Осим плаћања зелене таксе Европској унији, највећи интерес од преласка на нове зелене технологије ће посебно имати развијеније чланице ЕУ, јер ми који не правимо опрему неопходну за „зелене“ електране ћемо у ствари кредитирати индустрију оних земаља које их праве. Зелена агенда је велико питање и у ЕУ и у њеним мање развијеним земљама иде споро.
Посебно је успорила у Румунији, Бугарској, Мађарској, Словачкој, каже за Спутњик, аналитичар у Привредној комори Србије, Бојан Станић.
Да је у питању комликован и скуп посао који ће се одужити било је јасно када су у ЕУ после одбацивања јефтиних руских енергената, суочене са мањком и енергената и електричне енергије и најразвијеније земље, попут Немачке, поново вратиле на сцену угаљ и термоелектране.
Заменик директора аналитике у ПКС, Станић сматра да ће Европска унија морати да покаже одређено разумевање за Србију и сличне земље које ће плаћати зелену таксу и задуживати се за набавку опреме за зелене електране. Зелену, односно карбонску таксу ће морати да плаћају извозници наше металске и хемијске индустрије у ЕУ јер су велики потрошачи енергије коју 70 одсто Србија добија из угља. То ће, наравно, утицати на њихову цену и учинити их мање конкурентним.
Зелена такса –удар на привреду
ЕУ ће од октобра мерити емитовање угљен-диоксида (ЦО2) при производњи сваког производа који ће ЕУ увозити. Тачније, посебно карбонско рачуноводство ЕУ ће од тада обрачунавати колико се угљен-диоксида емитује приликом производње електричне енергије потрошене при производњи добара које ЕУ увози. Тако ће карбонску, односно зелену таксу сразмерну емитованом угљен-диоксиду, коју већ плаћају произвођачи у ЕУ, плаћати сви који извозе робу на тло Уније. Циљ је да карбонска неутралност ЕУ буде постигнута 2050. године.
Станић сматра да ће фазно увођење зелене, односно карбонске таксе на дужи рок имати значајан удар на привреду Србије.
Карбонска такса ће Србију 2040. године коштати 80 евра по тони емитованог угљен-диоксида
CC0 / Pixabay /
У извештају Светске банке, који су пренели медији, наведено је да би 2034. године она и у земљама ван ЕУ она достигла ону коју плаћају произвођачи у Унији која тренутно износи 80 евра по тони емитованог угљен-диоксида. Земље Западног Балкана би од 2025. имале таксу од четири до 26 евра по тони угљен-диоксида, да би се она до 2040. постепено повећавале до 80 евра.
Тај еколошки порез ће се примењивати на увоз гвожђа, челика и производа направљених од њих, алуминијума, цемента, вештачких ђубрива и електричне енергије. Према подацима Светске банке за прошлу годину, 10 одсто извоза са Западног Балкана ће бити погођено том мером, а више од половине се односи на челик и гвожђе.
„Поставља се питање да ли ми сада можемо очекивати да Србија и сличне земље које гравитирају ка ЕУ спроведу такве реформе а да не уђу у неко велико задужење у релативно кратком року које предвиђа та зелена агенда и да прилагоде своју производњу како би она била више ишла ка карбонској неутралности. Мислим да то није реално очекивати и да би одређена разумевања морала се покажу“, каже Станић.
Да ли је само екологија
По његовој оцени, овакве мере ЕУ се делом могу сматрати и једном врстом протекционизма, да би се заштитила домаћа индустрија од стратешког значаја. Он подсећа да је пре избијања пандемије ковида дошло до увођења царина на увоз челика у САД, које је потом увела и ЕУ, јер је домаћи био скупљи од увозног.
Да ли су ове таксе заиста због екологије или због протекционизма, то је заиста тешко рећи, каже наш саговорник.
Декларацију о зеленој трансформацији српске привреде припремила је и почетком децембра прошле године објавила ПКС, уз оцену да ће наша привреда имати неколико година за прилагођавање које мора да почне одмах.
Пошто две трећине енергије Србија добија из термоелектрана на угаљ, то значи да бисмо морали много да улажемо у капацитете за производњу зелене енергије што је јако скупо. А то значи да бисмо морали да се зауджујемо и да користимо неке европске фондове, напомиње он.
За то, по његовој оцени, ипак нисмо много кадри.
Не може без задуживања
Набавком опреме за зелене електране финансираћемо индустрију земаља ЕУ које је праве
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Сада имамо врло високе трошкове задуживања. Ако смо се на међународним еврообвезницама пре годину и по дана задуживали по стопи од један одсто, сада је то шест процената. То је петоструко, шестоструко већа каматна стопа. Не можете превише да се оријентишете на задуживање зато што је оно сада скупо. Што се тиче европских фондова они би више требало да буду доступни зато што ми као земља кандидат морамо да се прилагођавамо новим околностима на које уопште нисмо утицали, ни на увођење те агенде, нити на актуелан геополитички сукоб“, каже заменик директора аналитике у ПКС.
На питање да ли онда то значи да ћемо ми који не правимо опрему неопходну за „зелене“ електране у ствари кредитирати индустрију оних земаља које их праве, он каже да је практично тако. То је, како истиче, западна технологија коју произведе најразвијеније земље ЕУ.
И сви се слажу да је тај временски оквир за постизање карбонски неутралне производње и на нивоу ЕУ, сувише оптимистичан, закључио је Станић.
