https://sputnikportal.rs/20230502/zivot-to-su-nasi-snovi-pola-veka-amarkorda-najslavnijeg-svetskog-secanja-dejana-vukovic-1154781781.html
Живот, то су наши снови: Пола века „Амаркорда“, најславнијег светског сећања
Живот, то су наши снови: Пола века „Амаркорда“, најславнијег светског сећања
Sputnik Србија
Ta прича је додирнула архетип одрастања, детињство у нама и сви ми који смо живели и одрастали у медитеранском појасу, везани смо за тај филм. Зато што он... 02.05.2023, Sputnik Србија
2023-05-02T17:52+0200
2023-05-02T17:52+0200
2023-05-02T17:52+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
филм
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/04/1a/1154784020_0:0:799:449_1920x0_80_0_0_0f93138142c86732fd228d3b0859a954.png
Феномен антологијског остварења Федерика Фелинија премијерно приказаног пре равно пола века, јединствен је на много начина. Не само због незаборавних ликова Тита и Градиске, магле и снега, фашизма и ритуала, или тога што је италијански град Римини, у коме се дешава радња, упркос локалном колориту и амбијенту заувек постао „место свих наших одрастања“. Не само ни због његових становника, јунака ове приче, који су до данас остали име за све оно „фелинијевско“ у реалном животу. Није „Амаркорд“ заувек нов и свеж ни само због првих кадрова у којем маце лете на ветру најављујући долазак (сваког) пролећа. Он је већ пола века актуелан и активни чинилац не само великих филмских остварења насталих после њега, него је, са обиљем својих непотрошених слика постао и симбол за препознавања у личним животима.Због тога се о овом филму, још од те давне 1973. говори као о јединственом уметничком правцу чије је име „неореализам душе“.„Ту слику одрастања и сазревања савршено нам је дао „Амаркорд“, без икакве претензије да буде нека савршено развијена драмска прича“, каже Вучинић за „Орбиту културе“.Због чињенице да је радњу сместио у родни град, Фелинијев „Амаркорд“ су многи сматрали аутобиографском причом, иако је сам редитељ то много пута оповргао. Упоредо с тим, пола века траје и дилема да ли назив филма значи „сећам се“ или је кованица од „волети“ (амаре) и „горко“ (амаро).„То је веома добра мистификација која је још додала том филму. Ја сам чак видео у неким нашим каталозима да назив филма буквално преводе, као „Сећам се“, иако је питање да ли то значи. Да је жив, то би свакако знао Тонино Гвера, који је био сценариста заједно са Фелинијем, сјајан човек и велики пријатељ нашег Пурише Ђорђевића“, каже Срђан Вучинић и додаје да је ипак од значења назива филма значајније значење које он данас има.„Оно што је сјајно свакако је и то што тај наслов не значи ништа на италијанском језику, а ни на другим језицима. Он је практично неки свој језик, и баш као што се и тај филм издвојио из филмских праваца, тако се и његов наслов издвојио из језика.“И по томе би се, каже Вучинић, могло рећи да је „Амаркорд“ и самом Фелинију био најважнији филм.„Он има неке врло класичне наслове, попут `Града жена`, `Рима`, `Улице`, сви су они конвенционални и немају претензију да буду игра речи. Али овим насловом као да је и сам редитељ хтео да га издвоји, чак и из свог језика, и из свега што је направио.“И издвојио га је, снагом талента и магијом камере, створивши оно што су руски формалисти назвали очуђење, објашњава Вучинић.„Он је успео да у `Амаркорду` скине све те копрене, све те скраме које нас одрасле људе одвајају од света детињства и одрастања, успео је да скине тај аутоматизам. Јер, све оно што нам делује непоетично и обично, овде постаје потпуно нестварно – од доласка пролећа и тих маца које лете, до оне магле која захвата град… Да не говоримо о односима међу људима, и ономе што су кругови сазревања, школовања… Онај круг сцена са професорима свако од нас носи у себи, свако то има, питање је само да ли то може и уме да изрази. После `Амаркорда` сви ти сјајни редитељи који су били потпуно оригинални, самосвојни и лишени жеље за епигонством били су инспирисани овим остварењем. То се види и код наших најбољих синеаста – Живка Николића, Лордана Зафрановића, Емира Кустурице који долазе из три различита поднебља а заједничко им је што су успели да пронађу у свом раду ту - фелинијевску димензију.“Фелинијевско је, додаје наш саговорник, и уверење да су живот, његова снага и страст више и веће од идеологија, политика, природне смене годишњих доба, да је живот - наши снови.„Давно сам прочитао једну Фелинијеву изјаву у којој је казао да сви ми споља живимо те реалне животе у којима смо сви исти и сусрећемо се једни с другима, али да свако унутра живи неки потпуно други живот, живот фантазама, сањарија, онога што измаштано носи и уноси у реалност. Он може да је сублимише, оплемени. Јесте то Фелини увек и хтео својим филмовима, али је `Амаркорд` можда онај савршени пример који потврђује да је то успео: да кроз све своје ликове да ту превласт фантазматског, сањарског над оним што је реално.“
https://sputnikportal.rs/20230227/barbari-sukovoj-urucen-pocasni-beogradski-pobednik-film-mi-je-pruzio-mnogo-radosti-i-zabave-marija-jakovljevic-1151553643.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, филм
култура, култура – интервјуи и аналитика, филм
Живот, то су наши снови: Пола века „Амаркорда“, најславнијег светског сећања
Ta прича је додирнула архетип одрастања, детињство у нама и сви ми који смо живели и одрастали у медитеранском појасу, везани смо за тај филм. Зато што он додирује сва та места у нама, све што смо проживели. Ту слику нам је савршено дао „Амаркорд“, каже филмски критичар Срђан Вучинић.
Феномен антологијског остварења Федерика Фелинија премијерно приказаног пре равно пола века, јединствен је на много начина. Не само због незаборавних ликова Тита и Градиске, магле и снега, фашизма и ритуала, или тога што је италијански град Римини, у коме се дешава радња, упркос локалном колориту и амбијенту заувек постао „место свих наших одрастања“. Не само ни због његових становника, јунака ове приче, који су до данас остали име за све оно „фелинијевско“ у реалном животу. Није „Амаркорд“ заувек нов и свеж ни само због првих кадрова у којем маце лете на ветру најављујући долазак (сваког) пролећа. Он је већ пола века актуелан и активни чинилац не само великих филмских остварења насталих после њега, него је, са обиљем својих непотрошених слика постао и симбол за препознавања у личним животима.
Због тога се о овом филму, још од те давне 1973. говори као о јединственом уметничком правцу чије је име „неореализам душе“.
„Ту слику одрастања и сазревања савршено нам је дао „Амаркорд“, без икакве претензије да буде нека савршено развијена драмска прича“, каже Вучинић за „Орбиту културе“.
„Фелини намерно и неће да има ту драмску причу са уводом, кулминацијом и расплетом; уместо тога ту теку нека годишња доба, неке светковине, развија се прича од сахране до свадбе, прославља долазак пролећа… Све је то нешто што чини тај мали град, Фелинијев Римини, највеће летовалиште у Италији. Био је летовалиште и почетком 30-их година 20. века у време фашистичке Италије, у време радње самога филма, и у време Фалинијевог одрастања и сазревања“, додаје Вучинић.
Због чињенице да је радњу сместио у родни град, Фелинијев „Амаркорд“ су многи сматрали аутобиографском причом, иако је сам редитељ то много пута оповргао. Упоредо с тим, пола века траје и дилема да ли назив филма значи „сећам се“ или је кованица од „волети“ (амаре) и „горко“ (амаро).
„То је веома добра мистификација која је још додала том филму. Ја сам чак видео у неким нашим каталозима да назив филма буквално преводе, као „Сећам се“, иако је питање да ли то значи. Да је жив, то би свакако знао Тонино Гвера, који је био сценариста заједно са Фелинијем, сјајан човек и велики пријатељ нашег Пурише Ђорђевића“, каже Срђан Вучинић и додаје да је ипак од значења назива филма значајније значење које он данас има.
„Оно што је сјајно свакако је и то што тај наслов не значи ништа на италијанском језику, а ни на другим језицима. Он је практично неки свој језик, и баш као што се и тај филм издвојио из филмских праваца, тако се и његов наслов издвојио из језика.“
И по томе би се, каже Вучинић, могло рећи да је „Амаркорд“ и самом Фелинију био најважнији филм.
„Он има неке врло класичне наслове, попут `Града жена`, `Рима`, `Улице`, сви су они конвенционални и немају претензију да буду игра речи. Али овим насловом као да је и сам редитељ хтео да га издвоји, чак и из свог језика, и из свега што је направио.“
И издвојио га је, снагом талента и магијом камере, створивши оно што су руски формалисти назвали очуђење, објашњава Вучинић.
„Он је успео да у `Амаркорду` скине све те копрене, све те скраме које нас одрасле људе одвајају од света детињства и одрастања, успео је да скине тај аутоматизам. Јер, све оно што нам делује непоетично и обично, овде постаје потпуно нестварно – од доласка пролећа и тих маца које лете, до оне магле која захвата град… Да не говоримо о односима међу људима, и ономе што су кругови сазревања, школовања… Онај круг сцена са професорима свако од нас носи у себи, свако то има, питање је само да ли то може и уме да изрази. После `Амаркорда` сви ти сјајни редитељи који су били потпуно оригинални, самосвојни и лишени жеље за епигонством били су инспирисани овим остварењем. То се види и код наших најбољих синеаста – Живка Николића, Лордана Зафрановића, Емира Кустурице који долазе из три различита поднебља а заједничко им је што су успели да пронађу у свом раду ту - фелинијевску димензију.“
Фелинијевско је, додаје наш саговорник, и уверење да су живот, његова снага и страст више и веће од идеологија, политика, природне смене годишњих доба, да је живот - наши снови.
„Давно сам прочитао једну Фелинијеву изјаву у којој је казао да сви ми споља живимо те реалне животе у којима смо сви исти и сусрећемо се једни с другима, али да свако унутра живи неки потпуно други живот, живот фантазама, сањарија, онога што измаштано носи и уноси у реалност. Он може да је сублимише, оплемени. Јесте то Фелини увек и хтео својим филмовима, али је `Амаркорд` можда онај савршени пример који потврђује да је то успео: да кроз све своје ликове да ту превласт фантазматског, сањарског над оним што је реално.“
