Ствара ли политичка коректност нове књижевне класике или инструменте идеологије
CC0 / Unsplash/Jilbert Ebrahimi /
Пратите нас
Уколико савремени писци не би више писали из угла својих уверења, своје поетике, на темељу сумње и критичког мишљења, већ удовољавајући неком идеолошком ставу или захтеву политичке коректности, уместо да једног дана постану класици, били би само инструмент одређених идеолошких струјања и политичких захтева, каже Гојко Божовић.
Панелом „Књижевност и политичка коректност“ вечерас почиње 12. Београдски фестивал европске књижевности.
Велики утицај политичке коректности на књижевност
Песник и издавач Гојко Божовић, организатор Београдског фестивала европске књижевности, за Спутњик примећује да је утицај политичке коректности на књижевност велики и појављује се као део токова модерног друштва, чак и тамо где се то не би очекивало попут друштава велике стабилности и слободе:
„Кључни извор политичке коректности јесте идеологија која све више постаје црно-бела и која полази од претпоставке да је потребно све нормирати и да самим тим није потребно ништа аргументовати. Верује се да сваки аспект стварности, па самим тим и култура и уметност, мора да буде у складу са неким прокламованим идеолошким захтевима и пројекцијама идеолошке коректности. Политичка коректност постаје тако озбиљан изазов књижевности и култури које добрим делом морају почивати на критичком мишљењу и нужно доводити у питање постулате политичке коректности, подобности, прихватљивости, трендова, свега онога што јесте нека врста идеолошког, друштвеног или било ког другог мејнстрима једног тренутка, једног друштва, једног времена“.
Уколико би се наставило даље са испуњавањем захтева политичке коректности, онда бисмо се, упозорава Божовић, суочили са два основна проблема у књижевности:
„Ако бисмо дословно примењивали захтеве политичке коректности, онда би било немогуће даље објављивати највећа дела класичне књижевности због тога што су она настајала када одређена становништва на којима се данас темељи политичка коректност нису била прихваћена. Када књиге из 18. или 19. века приказују неки аспект стварности, колико год се они у томе разилазили са неким друштвеним вредностима на које смо ми данас навикли или идеолошким ставовима који су данас уобичајени, тај начин приказивања стварности јесте боја времена. Ако бисмо ми књижевна дела прошлости ослободили њихове специфичности, изгубила би много од своје препознатљивости и постала врста стерилисаног књижевног дела, што није врхунска књижевност“.
Главни уредник "Архипелага" Гојко Божовић
© Архипелаг
Компромиси или лична уверења
Божовић подсећа и на расправе последњих месеци око појединих речи, реченица и делова у књигама Агате Кристи или романима о Џејмсу Бонду који би, како се истиче, могли у сензитивнијим читаоцима да подстакну неку врсту нелагоде и сукобе са њиховим идеолошким ставовима и вредностима:
„С друге стране, уколико би савремени писци видели који компромиси морају да се постижу да би се објављивала дела класичне књижевности, онда се плашим да бисмо дошли у ситуацију да писци не би више писали из угла својих уверења, своје поетике, на темељу сумње и критичког мишљења него тако што би удовољавали идеолошком ставу или захтеву политичке коректности. То би даље водило до тога да савремени писци не би постајали класици него би били једна врста инструмента одређених идеолошких струјања, друштвених токова и политичких захтева. То није добра судбина за савремену књижевност, ни за савремено друштво, за његове политичке слободе, друштвене стандарде и демократске тековине“.
Изазови пред писцима
Писци су се, наглашава наш саговорник, у различитим временима налазили пред различитим изазовима:
„Некада је то била отворена репресија, некада су биле фаме и гласине, некада спин диктатуре, некада су се друштвени стандарди у заоштреном облику постављали пред књижевношћу. Али преживљавала су дела која су била глас тог времена и критичка пројекција тога времена. Књижевна дела која нису прихватала само стандарде своје епохе и која нису остајала у границама свога времена, имала су наду, шансу, могућност да дођу до читалаца нових генерација и сензибилитета“.
Ако писци прихвате било коју врсту идеолошке прокламације, ризиковаће, сматра Божовић:
„Можда ће бити популарни у свом времену, можда ће бити блиски неком центру моћи и присутни у медијима, али тешко да ће та врста књига остати било шта више од културно-историјске чињенице“.
Одсуство критике у романима
Утицај политичке коректности на домаћу књижевност, Божовић види пре свега романима и трендовима који се јављају у том књижевном жанру:
„Роман као једина снажнија веза савремене књижевности са тржиштем највише је изложен ударима политичке коректности и идеолошким захтевима. Сваке године постоје одређене теме које су у већој мери присутне.То могу бити питања неких мањинских група, расправа између истока и запада, питања из културе сећања. Свесно видимо да то не проистиче из снажне унутрашње потребе писца да сагледа неко питање или исприповеда свет који је освојио, већ је једна врста идеолошког одјека који постаје својствен већем броју савремених дела и писаца“.
Божовић скреће пажњу да у новијем периоду нисмо имали велики број романа који критички разматрају савремене друштвене токове. Одсуство критичког потенцијала у савременом роману види као последицу прилагођавања писаца потенцијалним очекивањима публике и претпостављеним очекивањима тржишта, што се такође може повезати са политичком коректношћу.
Програм Београдског фестивала европске књижевности обухватиће и панел „Калвино: класик за нови миленијум – 100 година од рођења Итала Калвина“ и читања познатих писаца, ексклузивних гостију - словеначке књижевнице Катарине Маринчич, романсијера из Црне Горе Владимира Јаћимовића и једног од најзначајнијих савремених српских прозних писаца Веселин Марковић.
