Велика претња за Србију: Шта се крије иза Бајденовог продужења уредбе о Западном Балкану
© AP Photo / Manuel Balce Ceneta
Пратите нас
Продужењем извршне уредбе о ванредној ситуацији за Западни Балкан администрација америчког председника Џозефа Бајдена поручује да ове године треба решити питање Косова и Метохије и то тако да се цео регион, милом или силом, укључи у НАТО. Уредба то и омогућава и означава претњу и притисак на Србију.
Спољнополитички аналитичар Зоран Миливојевић напомиње да су уредбом предвиђене мере према појединцима, групацијама и структурама које не дозвољавају да се поштују важећи споразуми и договори, односно све оно што Вашингтон у овом тренутку сматра да је релевантно за реализацију његових стратешких интереса на Западном Балкану.
Претња и притисак према Србији
Међу споразуме и договоре које Бела кућа сматра релевантним треба додати и онај са састанка у Охриду између српског председника Александра Вучића и премијера привремених приштинских институција Аљбина Куртија, сматра наш саговорник.
Америка на њему инсистира и тврди да је обавезујући, а чије би прихватање значило да Србија де факто прихвата признање косовске независности.
„У том смислу је циљ продужења важности ове уредбе потпуно јасан и везан за оно што смо чули као поруке од Мирослава Лајчака и Габријела Ескобара у вези са севером КиМ, деескалацијом, става око одговорности две стране, одсуством неутралности када је реч о поступању, и ЕУ; то што Лајчак говори о тајмингу, да се цела ствар заврши до краја ове године и тако даље…“, објашњава Миливојевић.
Наравно, додаје Миливојевић, целу ствар треба ставити у контекст украјинског сукоба и потребе да регион Западног Балкана не остане као енклава која није укључена у западну сферу утицаја.
Продужење уредбе Србија треба да схвати као претњу и притисак, мишљење је нашег саговорника.
„Претња је у самој уредби – односи се на сва лица која делују у супротности са америчким стратешким циљевима који су уредбом дефинисани. То су трансатлантске интеграције, дакле, дефинитивно заокружење овог простора. У практичном смислу, то значи сузбијање утицаја Русије, Кине и свега онога што је у супротности са стратешким интересима Америке и њене спољне политике“, наводи Миливојевић.
Дакле, у уредби постоји претња да ће вашингтонска администрација деловати против свакога ко не следи циљеве који су уредбом зацртани, додаје он.
Уредба показује да Запад отворено подржава Куртија
Истовремено, продужење важности уредбе, имајући у виду америчке циљеве је и притисак на Србију да се томе прилагоди и да се томе не супротставља. И ако се повуче паралела са оним што на КиМ ради Аљбин Курти лако је извући закључак да су се Вашингтон и Брисел, пошто су се без обзира на оно што изговарају определили за нечињење, да се ради о индиректној подршци ономе што премијер привремених приштинских институција ради, каже Миливојевић.
„Све што видимо – одсуство критике, нереаговање на брутална хапшења, на одсуство права иде у прилог закључку да Курти ради нешто што одговара интересима и реализацији неких стратешких циљева. Јер ако Србија не може да се натера да добровољно призна независност Косова и Метохије и ако Срби на Косову и Метохији не могу да се натерају да признају приштинску власт и државу, онда и методи силе и насиља могу да буду у функцији реализације политичких циљева“, сматра Миливојевић.
Уколико се то поклапа са циљевима Вашингтона, нема другог закључка него да је то што ради Аљбин Курти у мозаику америчких стратешких циљева на овим просторима, додаје он.
Мешање у унутрашње ствари других држава
У практичном смислу, ове врсте уредби значе да председничка администрација и амерички војно-индустријско-безбедносни апарат могу да се у складу са америчким законодавством мешају у унутрашње ствари других држава, објашњава политиколог Александар Павић.
„У нашем случају, они, између осталог помињу опасност од тога да постоје опструкције да се цео регион интегрише у НАТО. Суштински гледано, то значи да су дозвољене све америчке радње везано за субверзију легалних власти у Србији и БиХ које се противе НАТО интеграцијама“, каже он.
Уредба, према Павићевим речима, омогућава вашингтонској администрацији да, како каже, може да ради шта хоће: да финансира медије, невладине организације и све оно што подразумева мешање у унутрашње ствари других држава. Ради се о легализованом интервенционизму.
Оваквих уредби има двадесетак, а најстарија важи за Иран од 1979. Постоје сличне уредбе и за Блиски исток, Ирак, Колумбију, Судан, Зимбабве, Сирију, Белорусију, набраја Павић, а слична уредба важи и у самој Америци и везана је за терористички напад на Светски трговински центар 11. септембра 2001, коју је Џозеф Бајден продужио за још годину дана прошлог септембра.
„Ту се види у шта се претворила Америка. То је влада декретима, где је моћ у рукама председника, Конгрес је потпуно померен у страну. Уз то, ради се о легализацији империје, да буде у складу са унутрашњим америчким законодавством“, закључује Павић.
