Где смо погрешили? Како безазлена игра у подземном пролазу темељно мења живот
© Фото : Спутњику уступила ауторска екипа представе "Халфлајф"
Пратите нас
Научно је доказано да компјутерске игрице не стварају агресивне појединце, али када имате прилику да убијете у игрици или вам је то чак и задатак и када се то играње отме контроли, онда људи и у стварном животу осете вишак слободе у томе шта себи дају за право да ураде, каже редитељ Никола Кљајић.
Кљајић потписује режију представе „Халфлајф“ по тексту Филипа Вујошевића која ће премијерно бити изведена 27. јула на летњој позоришној сцени „Театријум“, у дворишту Ректората.
Филип Вујошевић је 2004. написао драму која се дешава у играоници у подземном пролазу испод Вуковог споменика и приказује свакодневицу неколико људи који време проводе играјући компјутерску игру „Каунтер страјк“ што им је примаран смисао живота.
Редитељ Никола Кљајић: Људима треба указати на грешке које смо направили
© Tanjug / Зоран Жестић
Где смо погрешили
„Он се доста бавио распадом земље и доколицом људи заробљених у виртуелном свету. Ми смо одлучили да повежемо догађаје из комада са тренутно актуелним дешавањима. Оно што је заједничко за време када је комад настао и данашњи тренутак јесте апатија међу младима. Зато се радња наше представе и дешава почетком 2000-тих да видимо где смо погрешили и шта нас је довело до овога данас“, каже за Спутњик редитељ Никола Кљајић.
Формат култне игрице „Каунтер страјк“ је, према његовим речима, средство за представљање приче о распаду на више нивоа који је „аларм да се Филипова драма постави на сцену баш у овом тренутку“:
„Мени су глумци послали текст 1. маја, а 3. маја се десила велика трагедија у Основној школи 'Владислав Рибникар'. Тада сам био сигуран да ћемо поставити овај текст јер људима треба указати на грешке које смо направили“.
Радњу смо изместимо из играонице у нешто што личи на ровове, ратно поље, да бисмо приказали атмосферу у глави конзумената игрице
© Фото : Спутњику уступила ауторска екипа
Када је добио текст, признаје, застала му је кнедла у грлу:
„Онда се запитате како тај текст поставити, а не знате ко ће седети у публици - да ли избећи оружје и милитантне симболе на сцени, да ли треба избацити све физички агресивне моменте, како то може да утиче на публику, да ли ће се неко осетити повређено, нападнуто, да ли ће их подсетити на трагедије које су нам се десиле. Закључили смо да никако не треба да се бавимо неким апсурдом или банализацијом јер би испало као да пародирамо целу трагедију. Ако говоримо о катарзи као циљу позоришта, онда ствари називамо правим именом па смо одлучили да цео простор изместимо из играонице у нешто што личи на ровове, ратно поље, да бисмо приказали атмосферу у глави конзумената игрице. Поједине романтичне сцене са балончићима, конфетама, перјем јесу приказ визуре четрнаестогодишње Миленице, која као најмлађа шара својим бојама дешавања, све док јој се не деси трагедија. Онда шарени моменти прелазе у бес, али на крају схвати да бес није решење већ да свима треба опроштај“.
Сведоци смо докле може да доведе апатија, нетолеранција, мржња
© Фото : Спутњику уступила ауторска екипа
Пошасти друштва кроз причу о комјутерској игрици
Кљајић напомиње да је научно доказано да компјутерске игрице не стварају агресивне појединце, али сматра да уколико млади играју игрице агресивног карактера које негује такмичарски дух, људи ће себи и у реалном животу давати за право да се понашају на исти начин:
„То се дешава са нашим ликовима, са три друга за које се на крају испостави да нису толико добри. Лик Криви нам једини даје наду да можда постоји лепша будућност за генерације које се не одлуче за пут агресије, такмичарског духа, апатије, док нам Боле и Килер Звездара указују на све девијације у понашању које могу да проистекну уколико се компјутерске игре, такмичарски дух и апатија отму контроли. Оне повлаче за собом и доста других тема као што су конзумација психоактивних супстанци, алкохола, никотина, порнографијe. Све могуће пошасти друштва су провучене кроз причу о видео игрици“.
Вршњачко насиље – од вређања до трагедије
Током припремања представе посетили су играоницу испод Вуковог споменика о којој Вујошевић пише:
„Мало смо играли 'Каунтер страјк'. Неки од нас су се подсетили те игрице, други су је први пут играли. Много дуже смо седели са стране и посматрали људе и добили смо доста инспирације за креацију ликова. Невероватно је да је Филип написао 2004. године ликове који и данас постоје у тој истој играоници“.
Пошасти друштва кроз причу о комјутерској игрици
© Фото : Спутњику уступила ауторска екипа
Кљајић примећује да се са већом приступношћу мобилних телефона и друштвених мрежа, облици насиља добили више стадијума:
„Када дође до вршњачког насиља оно креће од вређања, зачикавања путем друштвених мрежа па дође до физичког окршаја и на крају до трагедије. Раније је постојао јасан број корака – вербално па физичко насиље. Када гледам из данашњег угла, на срећу смо се на томе задржавали, јер смо данас сведоци докле може да доведе апатија, нетолеранција, мржња и ту је укључен и тај такмичарски дух“.
Полуживот којим нико није срећан
Од слатке приче о младима који се забављају током летњег распуста у играоници долазимо до тешке драме коју, према речима редитеља, може да исприча само Миленица која је сведочила свему и највише пропатила.
„Вујошевић је дао наслов драми због 'Халфлајф' игрице, претече 'Каунтер страјка' која је била још бруталнија, али када преведемо тај назив, то је дефинитивно оно што наши ликови живе. Нико ту није суштински срећан и задовољан. Игрица им је бег, па бег постаје реалност и онда постане прекасно да се ишта исправи осим за оне који одлуче да не наставе тим путем, а то су Криви и Миленица, које играју Лука Потпарић и Милица Вранеш. Они су једини који схвате да свет игара нема поенту. Он каже да неће више ни да игра, да ће да упише факултет. Његова девојка Мила (Анастасија Стошић), којој је кул што он игра 'Каунтер страјк' јер је то популарно и супер па је и она поред њега због тога битна, убеђује га да заборави на факултет, да му не треба“.
Кљајић сматра да, уколико се уведе мера и виртуелни свет се деци пласира у правом тренутку, а не у раном детињству, може да се спречи да неко стекне погрешну перцепцију виртуелног света, да га доживи као реалност:
„Највећа грешка је што се прерано, малој деци пласира тај виртуелни свет компјутерских игара, Јутјуба, друштвених мрежа. Ја први превише користим телефон и компјутер, али због посла. Само ако се користе на прави начин, ако није из доколице, бега и слично, можемо надјачати виртуелни свет и учинити да он служи нама а не ми њему“.
