https://sputnikportal.rs/20230716/nikola-ristanovski-svi-smo-dovoljno-svakakvi-da-bi-svet-oko-nas-bio-savrsen-marija-jakovljevic-1158548282.html
Никола Ристановски о данашњем друштву: Никада није било боље и никада неће бити горе
Никола Ристановски о данашњем друштву: Никада није било боље и никада неће бити горе
Sputnik Србија
Пролазак кроз компликована стања хамлетовских ликова из велике литературе за мене је као терапија. Лакше ми је после сваке премијере, човек се очисти и када... 16.07.2023, Sputnik Србија
2023-07-16T13:27+0200
2023-07-16T13:27+0200
2023-07-16T13:27+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
глумац
фестивал европског филма палић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/07/0d/1158489099_0:54:400:279_1920x0_80_0_0_f6a7fd75e2b527faf173dab41913db0a.jpg
Познати македонски глумац један је од тројице добитника награде „Александар Лифка“ за допринос регионалној кинематографији коју додељује Фестивал европског филма Палић.Уочи свог доласка на Палић, Ристановски за Спутњик говори зашто себе више доживљава као позоришног него филмског глумца и зашто га привлаче комплексни ликови из класичне литературе.- Мене награде стално изненаде. Заборавим да то постоји. Имам толико сатисфакције из самог рада да не помишљам на то додатно што доносе признања. Али, важно је да повремено добијеш потврду да оно што радиш значи још некоме осим теби“, каже награђени глумац.Сви који прате Ваш рад, више Вас доживљавају као позоришног него као филмског глумца. Да ли је то код Вас избалансирано или примат дајете театру?- Ја јесам позоришни глумац. Одувек сам мислио тако. Иако су ми се неки филмови десили доста рано, мој утисак, а и бројке говоре да сам више времена провео у позоришту него на снимању. Снимио сам 15-20 филмова. Можда то и није мало. С друге стране, одиграо сам 3.000 представа. Покушавам да оно што радим у позоришту, употребим и када причам причу пред камером. Свакако је награда за кинематографију за мене веће изненађење него да сам је добио за представе. Поносан сам у разумној мери, наравно.Сећате ли се свог првог сусрета са позориштем?- Он се десио давно, када сам имао четири или пет година у Чешкој где сам живео близу позоришта. Та прва фасцинација је можда била и пресудна. Нисам размишљао да то може да буде животни позив или начин живота. Завршио сам средњу архитектонску школу и уписао архитектуру, имао озбиљне планове, али како то већ бива у свим филмовима, дошло је до преокрета. Одједном сам се нашао на пријемном испиту за глуму. Схватио сам да сам пао први пут, па други, трећи и четврти. Онда се то претворило у циљ, да завршим оно што сам започео. Међутим, стално сам имао утисак да је то привремена професија и онда је прошло 120 година од тада.Да ли је тачно да је представа „Злочин и казна“ Достојевског донекле заслужна за Вашу одлуку да се посветите глуми?- Јесте. Тај роман је мене одредио још у средњој школи. Доста сам читао. Мислим да је то било важно у формирању моје потребе за причом, да живим са њом, да покушам да је разумем. Тај роман је свакако био важан, па онда и представа 1995. године коју је у Скопљу режирао Егон Савин. То је једна од мојих првих представа и сигурно прва велика улога. Био сам некако на свом терену. Важно је да ти се неке ствари десе. Достојевски, Егон Савин, Мето Јовановски су заиста прави људи на правом месту у мом животу.Увек бирате врло комплексне ликове као што су Иванов, Ахмед Нурудин, Леон Глембај. Због чега?- Зато што су врло занимљиви, константно у сукобу са самим собом, друштвом у коме живе, светом у коме постоје. Највећа светска литература је богата тим, назовимо их, хамлетовским ликовима, који су на извору сукоба, личном и са осталима. Ти ликови су занимљиви и публици, а процес проласка кроз њих у раду је мени веома потребан. Пролазак кроз та компликована стања, емотивна, рационална, на неки начин, за мене је као терапија. Лакше ми је после сваке премијере. Човек се очисти и само се радујем игрању. Када крене играње, онда је све лако. Волим процес пролажења кроз такве ликове. Нико од нас није довољно једноставан. И онај који се чини да јесте, углавном је сачињен од компликованих зупчаника, само можда нису манифестовани. Најдражи део посла ми је анализа лика и човек пуно тога открије о људима и себи. Мени је то једноставно потребно, колико год било напорно.Да ли сте то трагично осећање света, које имамо код Иванова, Нурудина, Глембаја, препознали у себи и око себе или га само перфектном глумом износите на сцени?- Увек постоји прво лице једнине, али ова професија на крају је ипак само игра. Она је пуно неодговорнија од живота који је озбиљна ствар. Што би рекао Меша, сваки човек је увек на губитку, али немам ту врсту идентификације, да не могу да се отарасим лика. Треба пуно проба, процеса, анализе да би се дошло до уверљивости лика. Друго је живот који се трудим да буде што лакши и једноставнији. Није то увек лако, али не мешају ми се компликовани ликови са животом.Успевате да се дистанцирате и да не задржите у себи неке од тих ликова?- Није било времена. Има толико финих, лепих, малих ствари у животу. Када шест месеци припремаш неки лик, онда примећујеш да дајеш интервјуе из лика, али трудим се да после процеса направим рез. Толико тога има у животу, обичних и нормалних ствари, да правим баланс између компликованих ликова које играм и своје свакодневице.Да ли са сваком следећом представом или филмом разумете боље човека?- Не. Зато још и радим. Када бих га разумео, онда бих престао да радим. Донео бих неку дефиницију, закључак. Човек није једноставан ни када његова манифестација јесте. То је читав микрокосмос и не мења се вековима. Има у човеку оно што је биологија и оно што је цивилизација и сукоб те две ствари га прави јако компликованим.Последице тога су?- Последице су такве какве јесу. Друштво нам не улази кроз прозор у кухињу него одатле излази. Сви ми чинимо друштво и свет око себе. Сви смо довољно свакакви да би свет око нас био савршен. Никада није било боље и никада неће бити горе. Кругови се понављају и не учи се много. Свако креће од почетка. Не може се пуно тога променити. Има пуно лепих ствари и много оних са којима се не слажем, али имамо један живот и трудимо се да живимо по својим критеријумима. Овај свет је скуп различитих људских критеријума и тако мора да буде.Да ли Вас те велике приче које преносите на сцени и пред камером донекле штите од света? Ви сте професионално и ушли у позориште у најгорем тренутку деведесетих година.- Наравно. Ја сам и побегао у позориште, свесно или подсвесно. То је постао мој отклон од тих година превирања и свега што се дешавало. Онда сам закључио после много година да човек увек има довољно разлога да проводи време у позоришту, да му буде бар за нијансу лакше него напољу.Којим ликовима данас прибегавате како бисте се заштитили од спољног света?- Волим класику и увек се радујем класичним делима која имају фину причу и никада нисам размишљао шта ми сада треба. Све ми треба. Можда бих највише тренутно радио комедију. Мало сам то запоставио.Ишчекујемо филмове „Међу боговима“ Вука Ршумовића и „Дјеца“ Николе Вукчевића у којима играте. Обе приче су врло упечатљиве, снажне и актуелне. Како сте их Ви доживели?- И Иван Мариновић излази са новим филмом. Волим ауторе и људе који имају духа и причају бескомпромисне приче. Све ове филмове очекујем са радошћу и мислим да су веома аутентични, лепе приче без калкулација.Која је прича, од свих које сте испричали до сада, Вама интимно највише значила?- Тешко је издвојити. Пошто се игра већ 15 година, због аутора, величине романа и оно чиме се бави, рекао бих да је „Дервиш и смрт“ дивна прича. Када се представа игра из године у годину, имам утисак да са неким делим ту причу и да неко има вајде од те приче. У супротном би било бесмислено. Имам на репертоару такође неколико представа које волим и које су опстале у позоришту на моје велико задовољство.Активни сте у целом региону. Како данас доживљавате овај наш простор?- Има предивних креативних људи на овом простору. Овај простор има пуно духа и врлина, али и пуно мана. Никада нисмо успели да направимо баланс између врлина и неких ствари које су непрактичне. Понављамо исте грешке, али мени је сасвим нормално да живим и радим са људима са којима се разумем.У фокусу палићког фестивала ове године је кинематографија Северне Македоније. Како ви оцењујете досег и њено место у региону и Европи данас?- Као и пуно других ствари све што је у свету инцидент код нас је систем и обрнуто. Наша кинематографија је ствар инцидента и тренутака када се квалитетни људи окупе око неке теме. Има младих талентованих редитеља који се морају изборити са околностима које нису једноставне да би дошли до свог ауторства. И на светском нивоу је тако. Профит је главни газда па филм или се деси или се не деси. Борба за филм је данас донкихотовски посао.
https://sputnikportal.rs/20230705/najbolji-evropski-festival-a-nije-u-eu-tri-decenije-praznika-filma-na-palicu-marija-jakovljevic-1158113572.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, глумац, фестивал европског филма палић
култура, култура – интервјуи и аналитика, глумац, фестивал европског филма палић
Никола Ристановски о данашњем друштву: Никада није било боље и никада неће бити горе
Пролазак кроз компликована стања хамлетовских ликова из велике литературе за мене је као терапија. Лакше ми је после сваке премијере, човек се очисти и када крене играње, онда је све лако, каже за Спутњик глумац Никола Ристановски.
Познати македонски глумац један је од тројице добитника награде „Александар Лифка“ за допринос регионалној кинематографији коју додељује Фестивал европског филма Палић.
Уочи свог доласка на Палић, Ристановски за Спутњик говори зашто себе више доживљава као позоришног него филмског глумца и зашто га привлаче комплексни ликови из класичне литературе.
- Мене награде стално изненаде. Заборавим да то постоји. Имам толико сатисфакције из самог рада да не помишљам на то додатно што доносе признања. Али, важно је да повремено добијеш потврду да оно што радиш значи још некоме осим теби“, каже награђени глумац.
Сви који прате Ваш рад, више Вас доживљавају као позоришног него као филмског глумца. Да ли је то код Вас избалансирано или примат дајете театру?
- Ја јесам позоришни глумац. Одувек сам мислио тако. Иако су ми се неки филмови десили доста рано, мој утисак, а и бројке говоре да сам више времена провео у позоришту него на снимању. Снимио сам 15-20 филмова. Можда то и није мало. С друге стране, одиграо сам 3.000 представа. Покушавам да оно што радим у позоришту, употребим и када причам причу пред камером. Свакако је награда за кинематографију за мене веће изненађење него да сам је добио за представе. Поносан сам у разумној мери, наравно.
Сећате ли се свог првог сусрета са позориштем?
- Он се десио давно, када сам имао четири или пет година у Чешкој где сам живео близу позоришта. Та прва фасцинација је можда била и пресудна. Нисам размишљао да то може да буде животни позив или начин живота. Завршио сам средњу архитектонску школу и уписао архитектуру, имао озбиљне планове, али како то већ бива у свим филмовима, дошло је до преокрета. Одједном сам се нашао на пријемном испиту за глуму. Схватио сам да сам пао први пут, па други, трећи и четврти. Онда се то претворило у циљ, да завршим оно што сам започео. Међутим, стално сам имао утисак да је то привремена професија и онда је прошло 120 година од тада.
Да ли је тачно да је представа „Злочин и казна“ Достојевског донекле заслужна за Вашу одлуку да се посветите глуми?
- Јесте. Тај роман је мене одредио још у средњој школи. Доста сам читао. Мислим да је то било важно у формирању моје потребе за причом, да живим са њом, да покушам да је разумем. Тај роман је свакако био важан, па онда и представа 1995. године коју је у Скопљу режирао Егон Савин. То је једна од мојих првих представа и сигурно прва велика улога. Био сам некако на свом терену. Важно је да ти се неке ствари десе. Достојевски, Егон Савин, Мето Јовановски су заиста прави људи на правом месту у мом животу.
Увек бирате врло комплексне ликове као што су Иванов, Ахмед Нурудин, Леон Глембај. Због чега?
- Зато што су врло занимљиви, константно у сукобу са самим собом, друштвом у коме живе, светом у коме постоје. Највећа светска литература је богата тим, назовимо их, хамлетовским ликовима, који су на извору сукоба, личном и са осталима. Ти ликови су занимљиви и публици, а процес проласка кроз њих у раду је мени веома потребан. Пролазак кроз та компликована стања, емотивна, рационална, на неки начин, за мене је као терапија. Лакше ми је после сваке премијере. Човек се очисти и само се радујем игрању. Када крене играње, онда је све лако. Волим процес пролажења кроз такве ликове. Нико од нас није довољно једноставан. И онај који се чини да јесте, углавном је сачињен од компликованих зупчаника, само можда нису манифестовани. Најдражи део посла ми је анализа лика и човек пуно тога открије о људима и себи. Мени је то једноставно потребно, колико год било напорно.
Да ли сте то трагично осећање света, које имамо код Иванова, Нурудина, Глембаја, препознали у себи и око себе или га само перфектном глумом износите на сцени?
- Увек постоји прво лице једнине, али ова професија на крају је ипак само игра. Она је пуно неодговорнија од живота који је озбиљна ствар. Што би рекао Меша, сваки човек је увек на губитку, али немам ту врсту идентификације, да не могу да се отарасим лика. Треба пуно проба, процеса, анализе да би се дошло до уверљивости лика. Друго је живот који се трудим да буде што лакши и једноставнији. Није то увек лако, али не мешају ми се компликовани ликови са животом.
Успевате да се дистанцирате и да не задржите у себи неке од тих ликова?
- Није било времена. Има толико финих, лепих, малих ствари у животу. Када шест месеци припремаш неки лик, онда примећујеш да дајеш интервјуе из лика, али трудим се да после процеса направим рез. Толико тога има у животу, обичних и нормалних ствари, да правим баланс између компликованих ликова које играм и своје свакодневице.
Да ли са сваком следећом представом или филмом разумете боље човека?
- Не. Зато још и радим. Када бих га разумео, онда бих престао да радим. Донео бих неку дефиницију, закључак. Човек није једноставан ни када његова манифестација јесте. То је читав микрокосмос и не мења се вековима. Има у човеку оно што је биологија и оно што је цивилизација и сукоб те две ствари га прави јако компликованим.
- Последице су такве какве јесу. Друштво нам не улази кроз прозор у кухињу него одатле излази. Сви ми чинимо друштво и свет око себе. Сви смо довољно свакакви да би свет око нас био савршен. Никада није било боље и никада неће бити горе. Кругови се понављају и не учи се много. Свако креће од почетка. Не може се пуно тога променити. Има пуно лепих ствари и много оних са којима се не слажем, али имамо један живот и трудимо се да живимо по својим критеријумима. Овај свет је скуп различитих људских критеријума и тако мора да буде.
Да ли Вас те велике приче које преносите на сцени и пред камером донекле штите од света? Ви сте професионално и ушли у позориште у најгорем тренутку деведесетих година.
- Наравно. Ја сам и побегао у позориште, свесно или подсвесно. То је постао мој отклон од тих година превирања и свега што се дешавало. Онда сам закључио после много година да човек увек има довољно разлога да проводи време у позоришту, да му буде бар за нијансу лакше него напољу.
Којим ликовима данас прибегавате како бисте се заштитили од спољног света?
- Волим класику и увек се радујем класичним делима која имају фину причу и никада нисам размишљао шта ми сада треба. Све ми треба. Можда бих највише тренутно радио комедију. Мало сам то запоставио.
Ишчекујемо филмове „Међу боговима“ Вука Ршумовића и „Дјеца“ Николе Вукчевића у којима играте. Обе приче су врло упечатљиве, снажне и актуелне. Како сте их Ви доживели?
- И Иван Мариновић излази са новим филмом. Волим ауторе и људе који имају духа и причају бескомпромисне приче. Све ове филмове очекујем са радошћу и мислим да су веома аутентични, лепе приче без калкулација.
Која је прича, од свих које сте испричали до сада, Вама интимно највише значила?
- Тешко је издвојити. Пошто се игра већ 15 година, због аутора, величине романа и оно чиме се бави, рекао бих да је „Дервиш и смрт“ дивна прича. Када се представа игра из године у годину, имам утисак да са неким делим ту причу и да неко има вајде од те приче. У супротном би било бесмислено. Имам на репертоару такође неколико представа које волим и које су опстале у позоришту на моје велико задовољство.
Активни сте у целом региону. Како данас доживљавате овај наш простор?
- Има предивних креативних људи на овом простору. Овај простор има пуно духа и врлина, али и пуно мана. Никада нисмо успели да направимо баланс између врлина и неких ствари које су непрактичне. Понављамо исте грешке, али мени је сасвим нормално да живим и радим са људима са којима се разумем.
У фокусу палићког фестивала ове године је кинематографија Северне Македоније. Како ви оцењујете досег и њено место у региону и Европи данас?
- Као и пуно других ствари све што је у свету инцидент код нас је систем и обрнуто. Наша кинематографија је ствар инцидента и тренутака када се квалитетни људи окупе око неке теме. Има младих талентованих редитеља који се морају изборити са околностима које нису једноставне да би дошли до свог ауторства. И на светском нивоу је тако. Профит је главни газда па филм или се деси или се не деси. Борба за филм је данас донкихотовски посао.
