Велики губитак за друштво: Какав је то албахаријевски свет који нам је остао
Пратите нас
Никада нисам веровао да писац има било какву улогу, осим да следи инспирацију када се појави или да ћути уколико нема надахнућа на видику. Моје књиге говоре о мојим боловима и радостима, настојањима да схватим свет, да се снађем у лавиринту свести, да на тренутак будем неко други или управо онај који јесам и то ме чини срећним.
Овако је говорио Давид Албахари, један од најзначајнијих приповедача и романсијера у српској књижевности друге половине 20. и у првим деценијама 21. века, који је преминуо 30. јула у 75. години живота.
Његов одлазак је, како истичу из Српске академије наука и уметности чији је члан био, велики губитак за свеукупно друштво и културу:
„Својим богатим опусом, који одликује изразита иновативност на стилском плану, стекао је статус култног писца југословенске и српске књижевности“.
Пишем приче јер верујем у душу
„Када погледам уназад, не успевам да пронађем тренутак у којем сам помислио – 'Бићу писац'. Можда таквог тренутка никада није ни било? У сваком случају, није било тренутка у којем сам видео пред собом свој књижевни живот и опус или сачинио план за њихово остварење, план којем сам се касније у потпуности посветио, али би најискреније било рећи да ни сада не знам зашто се све тако десило. Ако покушам да на себе и оно што сам урадио погледам 'непристрасним' оком, видим некога ко – када се већ нашао у вртлогу књижевног живота – највише енергије посвећује раду на побољшању односа према краткој причи код нас“, изјавио је једном приликом Албахари.
На књижевној сцени дебитовао је 1973. године са збирком прича „Породично време“. Критика и читалачка публика већ у његовим првим делима препознала је један од најдаровитијих ауторских гласава тадашње југословенске књижевности.
„Албахари је започео и изузетан књижевни глас стекао као приповедач. Приповетка је форма коју никада није напустио. Прво у роману 'Цинк', потом у серији романа написаних у деведесетим, од 'Кратке књиге' и 'Снежног човека', преко 'Мамца' и 'Геца и Мајера', до 'Светског путника' и 'Мрака', па онда у романима писаним двехиљадитих, међу којима посебно место припада 'Пијавицама', Албахари је обликовао препознатљив приповедачки глас у модерном српском роману“, истиче за Спутњик писац и главни уредник издавачке куће „Архипелаг“ Гојко Божовић.
„Ја сам прозни писац и пишем приче. Пишем их зато што и даље, сасвим старомодно, верујем у душу, иако не знам шта је душа, како изгледа и куда одлази када нас више нема. Пишем их зато што су приче једина одбрана од безличности историје“, говорио је Албахари, наглашавајући да управо у причама као нигде другде у стварности налази утеху.
Ту утеху у књижевности Давида Албахарија, каже Божовић, налазили су је и толики његови читаоци, најпре на српском језику, а од почетка деведесетих и на готово свим европским језицима:
„Књижевности су потребни велики и посвећени писци у свим генерацијама и у свим околностима. У генерацијама читалаца и писаца који су у српску књижевност дошли после Данила Киша и Борислава Пекића Давид Албахари је изградио такав глас и ненаметљиво, какав је био, стекао такав статус“.
Давид Албахари
© Tanjug / RADE PRELIĆ
Албахаријевски свет
У причама и романима Давид Албахари је постигао, према речима Божовића,оно што је у књижевности најтеже и најважније – обликовао је свој свет и свој приповедачки тон:
„Стишан глас, стилска упечатљивост и изнијансираност, језичка прецизност, веродостојност у детаљу, а потом и у општој слици, тихи, деликатни, али утолико далекосежнији хумор, једноставност, мудрост причања – само су неки од елемената тог албахаријевског тона и света. И тај свет и тај тон зовемо по имену писца – албахаријевским. И да није потписивао своје приче и романе, читаоци би знали да их је он написао“.
Посвећен истраживању језика и његовим нијансама и прелазима, Албахари је, наглашава Божовић, врхунским стилом приповедао и своје приче „породичних времена“ и своје повести у којима се, како већ у модерним временима бива, суочио са искушењима историје и географије, унутрашњим човековим расцепима и његовим немогућностима да сопствени живот обликује мимо великих сила егзистенције:
„Овај чаробњак приче био је велики приповедни иноватор и модернизатор. Као ретко који писац његовог времена, Албахари је ослушкивао и разумевао модерна времена“.
Сигурност прича
Анализирајући Албахаријеве приче, писац и професор Филолошког факултета у Београду Михајло Пантић, примећује да оне стално исказују отвореност за егзистенцијалне, уметничке и поетичке промене припадајућег му културног круга и њима сагласног начина књижевног мишљења::
„На делу је, пре свега, био непрагматичан, релативизујући приступ одабраним 'микроскопским' темама, више окренутим језику у којем се уобличава могуће искуство света, а мање искуству света које се уобличава у језику. О томе, на посебан, непоновљив, албахаријевски начин говори и књига 'Хоћемо још малих прича, још, још и још'.
Роман „Мамац“, у којем Албахари обрађује неке од главних тема свог стваралачког опуса као што су породична историја и холокауст, овенчан је НИН-овом наградом за најбољи роман 1996. године, наградом „Народне библиотеке Србије“, као и наградама, „Балканика“ и „Мост Берлин“.
„Пишући о породици заправо сам откривао праву историју мојих родитеља и предака. Памтим, из детињства, неколико породичних празнина, готово тајни, у чијој сенци сам растао. С временом се тај свет, ти паралелни светови и ти сенасти ликови, отварао преда мном, нудио се као прича, али ме и увлачио у себе као део приче. Писао сам изнутра, покушавајући да изађем напоље, а када бих стигао напоље, журио сам поново унутра, где је – у сигурности приче – све нудило утеху и спокој“, говорио је Албахари.
Тему породичне хронике кроз причу o оцу обрадио је и у роману „Циник“ (1988), док се тема холокуста јавља у многим његовим делима, а посебно у роману „Гец и Мајер“ (1998).
Пантић истиче и да сваки писац види друкчије предмет који описује и интерпретира га из угла своје индивидуалне осећајности, али Албахари иде даље од тога:
„Он, наиме, покушава да наслути како предмети виде нас, и чини то описујући начин на који се сам субјект мења када прође кроз зону радијације тих предмета или док, људски, гледа у њих“.
Истанчан и пажљив саговорник
Уредник издавачке куће „Архипелаг“ наглашава да у савременој српској књижевности није упознао већег професионалца него што је био Давид Албахари:
„Поштовао је рокове, према њему су се могли навијати сатови и када је реч о сусрету и када је реч о рукопису, али је посебно поштовао своје читаоце. Знам то изблиза, јер сам са Албахаријем, одлазећи на књижевне вечери, неколико пута обишао Србију. Био је велики читалац и истанчан и пажљив саговорник. Неколике генерације српских приповедача улазиле су у књижевност уз његову уредничку, читалачку или пријатељску подршку. Не знам никога кога није подржао или за кога није имао неку добронамерну и пробрану реч“.
Болест га је напала у напону људских и књижевних снага, али јој је он одолевао с невиђеном храброшћу.
Прича је, написао је негде Албахари, „оно што остане након смењивања трајног и непостојаног - покушај да се досегне свет, и увид да се, чак и у најбољем случају, може стићи само до описа света“.
„Тај тихи и мирни, истрајни и добри, сабрани и мудри човек Давид Албахари оставио је изузетно дело, описао је свет који ће као ретко где другде бити постојан, упечатљив и уверљив у његовој књижевности“, закључује Божовић.
