https://sputnikportal.rs/20230813/haos-koji-moze-opteretiti-i-evropu-novo---staro-krizno-zariste--zapadna-sahara-video-1159768516.html
Хаос који може оптеретити и Европу: Ново - старо кризно жариште – Западна Сахара /видео/
Хаос који може оптеретити и Европу: Ново - старо кризно жариште – Западна Сахара /видео/
Sputnik Србија
Алжир се оштро успротивио било каквој војној интервенцији у Нигеру. Разлога за овакву реакцију је више, али један преовлађује. Тиче се регионалне безбедности и... 13.08.2023, Sputnik Србија
2023-08-13T20:31+0200
2023-08-13T20:31+0200
2023-08-14T07:50+0200
свет
свет – политика
алжир
мароко
нигер
анализе и мишљења
емисија „пророк“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/08/02/1159433081_0:160:3073:1888_1920x0_80_0_0_94ba59db091f9e83416326c0862c8cf2.jpg
Док напетост у међународним односима расте, отворене су и расправе где и када може доћи до неких нових сукобљавања? Где и када може доћи до „одмрзавања конфликта”? Протоком времена као да постаје све јасније да је ескалација украјинске кризе тек прва у низу. Нова хијерархија у светској политици обликује се кроз конфронтацију. Промена односа снага на глобалном нивоу индукује или убрзава и промене односа снага у регионалним безбедносним комплексима.Ново - старо жариштеУ том контексту помињу се и могућности крупних дестабилизација у акваторију Јужног кинеског мора, на Корејском полуострву, на Блиском истоку, у неким анализама чак и на Балкану. На листи се, као ново – старо кризно жариште унутар којег се ствари у кратком року могу брзо закомпликовати помаља и – Западна Сахара! И због тога су дешавања око Нигера далеко озбиљнија него што се на први поглед чини.Некада једно од „горућих питања”, не само у Африци, већ и шире, потом препуштено забораву и само успут помињано, последњих година се реактуализује. Томе је допринео и Доналд Трамп, одлучивши да у децембру 2020. године призна суверенитет Марока над Западном Сахаром. Нико то раније није учинио. Jeр, 1991. године СБ УН је Резолуцијом 690 формирао мисију МИНУРУСО са мандатом да одржава примирје, припреми и организује референдум на којем би се становници тог региона изјаснили да ли желе независност или интеграцију са Мароком. До данас, из неколико разлога референдум није организован.У сваком случају, да су желеле, САД су сасвим сигурно могле током трајања ере једнополарности да ово питање реше кроз спровођење одлуке УН. Нису га решавале, нису га решиле и онда је Трамп поступио тако зато што је заузврат тражио да Мароко успостави билатералне односе са Израелом. Након успостављених односа убрзо су започети и разговори о војној сарадњи. Тадашњем америчком председнику било је значајно да чланица Арапске лиге и Организације исламске сарадње официјелно прихвати Израел, остало, укључујући и питање Западне Сахаре за њега су само ситнице.Дуг историјат размирицаПоследично, осам месеци касније, Алжир је прекинуо дипломатске односе са Рабатом, а убрзо након тога заустављене су и испоруке алжирског гаса ка Шпанији и Португалији цевоводом преко мароканске територије. Вербална препуцавања су настављена, чак је у једном тренутку поменуто и право на независност Кабилија, региона који насељавају Кабила – Бербери, што је узроковало оштру реакцију тадашњег алжирског шефа дипломатије Рамтана Ламамре: „Кроз историју, од стицања независности Марока, свакодневно су вршени ружни поступци против наше земље”.Дакле, рђаве релације нису резултат текућег неразумевања, него историјских размирица. Оно што има историјски карактер не може бити ситница, без обзира на логику Доналда Трампа.Размирице трају још од процеса деколонизације. Мароко је стекао независност 1956. а Алжир шест година касније. Већ 1963. године одиграо се такозвани Пешчани рат, због разграничења између две земље. Крхки мир урушен је после одлуке Мадрида о повлачењу из Шпанске Сахаре 1975. године након вишегодишњег притиска и резолуција Генералне скупштине Уједињених Нација. Мароко је ову територију прогласио својом успостављајући фактичку контролу над површином две трећине некадашњег шпанског колонијалног поседа. Алжир је подржао Фронт Полисарио и формирање владе у егзилу, те пружио уточиште избеглицама.У Бир Лехлу, градићу – оази лоцираном релативно близу границама Алжира и Мауританије фебруара 1976. године проглашена је независност Сахарске Арапске Демократске Републике на целокупној територији Западне Сахаре, иако се под контролом оних који су проглашавали независност фактички налазила тек једна трећина територије.Уследила су и формална признања и размена писама о успостављању билатералних односа, у једном тренутку су чак 84 чланице УН биле на тој позицији, међу њима и Индија која је дозволила и отварање амбасаде у Њу Делхију. Што је још важније, од 1984. године Сахарска Арапска Демократска Република пуноправна је чланица Организације афричког јединства, данашње Афричке Уније.Најдуже минско поље на светуИз протеста, Мароко се повукао из те панафричке организације, вратио се тамо тек 2017. године. Повлачења је било и на другој страни, неке земље су одустајале од признања, неке су „замрзавале” или суспендовале раније одлуке, међу њима и Индија 2000. године, па се данас најчешће наводи како се та листа завршава са бројем 46.Баш од 2020. године, четири државе су у знак подршке Мароку отвориле конзулате или конзуларна представништва у два највећа града под контролом Рабата (Комори у Ел Ајуну, а Гамбија, Гвинеја и САД у Дахли). Делове територије под контролом Марока и Фронта Полисарио раздваја такозвани пешчани зид дугачак око 2.700 километара, који се протеже пустињским и ненасељеним подручјем. Подразумева се, није класичан зид, на појединим деловима више је то ров, али минска поља са обе стране чине да је та баријера тешко прелазна. Иначе, овај појас је и најдуже непрекидно минско поље на свету.Иза зида, у делу ван мароканске контроле, остала је и најјужнија тачка Западне Сахаре, напуштена обалска варош Ла Гуера, једина веза територије којом управља Фронт Полисарио са Атлантским океаном. Ово може постати критична тачка и разлог разбуктавања конфликта пошто је Фронт Полисарио већ покушавао да организује стално присуство својих безбедносних структура на том подручју.Опасна дестабилизацијаОстатак обале у дужини од преко 1.000 километара контролише Мароко, а у том приобалном појасу већ су почела истраживања налазишта природног гаса и нафте од стране две комапније – америчке и британске. Нема сумње, испоставиће се да ту има енергената и да је њихова експлоатација профитабилна. Да је другачије можда би и Трамп о својој одлуци 2020. године макар још мало размислио.Овако, без додатног размишљања, утрт је пут процесу латентне дестабилизације на крајњем северозападу Африке још и пре ескалације украјинске кризе. Након фебруара 2022. године и свих турбуленција у међународним односима та дестабилизација може добити сасвим другу димензију.Сада се, ескалацијом кризе у Нигеру, све додатно проблематизује. На несрећу Европе и њене безбедности. А са „европском несрећом“, на дневни ред долазе и нове напетости у међународним односима. Регионална безбедност често функционише по принципу спојених судова. Једна дестабилизација индукује другу, друга трећу, па се релативно лако долази и до „одмрзавања конфликата“. Локалне размирице брзо постају озбиљни регионални конфликти, са драматичним последицама.
алжир
мароко
нигер
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет – политика, алжир, мароко, нигер, анализе и мишљења, емисија „пророк“
свет – политика, алжир, мароко, нигер, анализе и мишљења, емисија „пророк“
Хаос који може оптеретити и Европу: Ново - старо кризно жариште – Западна Сахара /видео/
20:31 13.08.2023 (Освежено: 07:50 14.08.2023) Алжир се оштро успротивио било каквој војној интервенцији у Нигеру. Разлога за овакву реакцију је више, али један преовлађује. Тиче се регионалне безбедности и нове хаотизације која може оптеретити и европску политику.
Док напетост у међународним односима расте, отворене су и расправе где и када може доћи до неких нових сукобљавања? Где и када може доћи до „одмрзавања конфликта”? Протоком времена као да постаје све јасније да је ескалација украјинске кризе тек прва у низу. Нова хијерархија у светској политици обликује се кроз конфронтацију. Промена односа снага на глобалном нивоу индукује или убрзава и промене односа снага у регионалним безбедносним комплексима.
У том контексту помињу се и могућности крупних дестабилизација у акваторију Јужног кинеског мора, на Корејском полуострву, на Блиском истоку, у неким анализама чак и на Балкану. На листи се, као
ново – старо кризно жариште унутар којег се ствари у кратком року могу брзо закомпликовати помаља и – Западна Сахара! И због тога су
дешавања око Нигера далеко озбиљнија него што се на први поглед чини.
Некада једно од „горућих питања”, не само у Африци, већ и шире, потом препуштено забораву и само успут помињано, последњих година се реактуализује. Томе је допринео и Доналд Трамп, одлучивши да у децембру 2020. године призна суверенитет Марока над Западном Сахаром. Нико то раније није учинио. Jeр, 1991. године СБ УН је Резолуцијом 690 формирао мисију МИНУРУСО са мандатом да одржава примирје, припреми и организује референдум на којем би се становници тог региона изјаснили да ли желе независност или интеграцију са Мароком. До данас, из неколико разлога референдум није организован.
У сваком случају, да су желеле, САД су сасвим сигурно могле током трајања ере једнополарности да ово питање реше кроз спровођење одлуке УН. Нису га решавале, нису га решиле и онда је Трамп поступио тако зато што је заузврат тражио да Мароко успостави билатералне односе са Израелом. Након успостављених односа убрзо су започети и разговори о војној сарадњи. Тадашњем америчком председнику било је значајно да чланица Арапске лиге и Организације исламске сарадње официјелно прихвати Израел, остало, укључујући и питање Западне Сахаре за њега су само ситнице.
Последично, осам месеци касније, Алжир је прекинуо дипломатске односе са Рабатом, а убрзо након тога заустављене су и испоруке алжирског гаса ка Шпанији и Португалији цевоводом преко мароканске територије. Вербална препуцавања су настављена, чак је у једном тренутку поменуто и право на независност Кабилија, региона који насељавају Кабила – Бербери, што је узроковало оштру реакцију тадашњег алжирског шефа дипломатије Рамтана Ламамре: „Кроз историју, од стицања независности Марока, свакодневно су вршени ружни поступци против наше земље”.
Дакле, рђаве релације нису резултат текућег неразумевања, него историјских размирица. Оно што има историјски карактер не може бити ситница, без обзира на логику Доналда Трампа.
Размирице трају још од процеса деколонизације. Мароко је стекао независност 1956. а
Алжир шест година касније. Већ 1963. године одиграо се такозвани Пешчани рат, због разграничења између две земље. Крхки мир урушен је после одлуке Мадрида о повлачењу из Шпанске Сахаре 1975. године након вишегодишњег притиска и резолуција Генералне скупштине Уједињених Нација. Мароко је ову територију прогласио својом успостављајући фактичку контролу над површином две трећине некадашњег шпанског колонијалног поседа. Алжир је подржао
Фронт Полисарио и формирање владе у егзилу, те пружио уточиште избеглицама.
У Бир Лехлу, градићу – оази лоцираном релативно близу границама Алжира и Мауританије фебруара 1976. године проглашена је независност Сахарске Арапске Демократске Републике на целокупној територији Западне Сахаре, иако се под контролом оних који су проглашавали независност фактички налазила тек једна трећина територије.
Уследила су и формална признања и размена писама о успостављању билатералних односа, у једном тренутку су чак 84 чланице УН биле на тој позицији, међу њима и Индија која је дозволила и отварање амбасаде у Њу Делхију. Што је још важније, од 1984. године Сахарска Арапска Демократска Република пуноправна је чланица Организације афричког јединства, данашње Афричке Уније.
Најдуже минско поље на свету
Из протеста, Мароко се повукао из те панафричке организације, вратио се тамо тек 2017. године. Повлачења је било и на другој страни, неке земље су одустајале од признања, неке су „замрзавале” или суспендовале раније одлуке, међу њима и Индија 2000. године, па се данас најчешће наводи како се та листа завршава са бројем 46.
Баш од 2020. године, четири државе су у знак подршке Мароку отвориле конзулате или конзуларна представништва у два највећа града под контролом Рабата (Комори у Ел Ајуну, а Гамбија, Гвинеја и САД у Дахли). Делове територије под контролом Марока и Фронта Полисарио раздваја такозвани пешчани зид дугачак око 2.700 километара, који се протеже пустињским и ненасељеним подручјем. Подразумева се, није класичан зид, на појединим деловима више је то ров, али минска поља са обе стране чине да је та баријера тешко прелазна. Иначе, овај појас је и најдуже непрекидно минско поље на свету.
Иза зида, у делу ван мароканске контроле, остала је и најјужнија тачка Западне Сахаре, напуштена обалска варош Ла Гуера, једина веза територије којом управља Фронт Полисарио са Атлантским океаном. Ово може постати критична тачка и разлог разбуктавања конфликта пошто је Фронт Полисарио већ покушавао да организује стално присуство својих безбедносних структура на том подручју.
Остатак обале у дужини од преко 1.000 километара контролише Мароко, а у том приобалном појасу већ су почела истраживања налазишта природног гаса и нафте од стране две комапније – америчке и британске. Нема сумње, испоставиће се да ту има енергената и да је њихова експлоатација профитабилна. Да је другачије можда би и Трамп о својој одлуци 2020. године макар још мало размислио.
Овако, без додатног размишљања, утрт је пут процесу латентне дестабилизације на крајњем северозападу Африке још и пре ескалације украјинске кризе. Након фебруара 2022. године и свих турбуленција у међународним односима та дестабилизација може добити сасвим другу димензију.
Сада се, ескалацијом кризе у Нигеру, све додатно проблематизује. На несрећу Европе и њене безбедности. А са „европском несрећом“, на дневни ред долазе и нове напетости у међународним односима. Регионална безбедност често функционише по принципу спојених судова. Једна дестабилизација индукује другу, друга трећу, па се релативно лако долази и до „одмрзавања конфликата“. Локалне размирице брзо постају озбиљни регионални конфликти, са драматичним последицама.
