00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
20:30
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
21:30
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
И прадеда Виктора Троицког задужио Србију
06:55
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Александар Први Карађорђевић“
16:00
30 мин
МИЉАНОВ КОРНЕР
Реалност је да се Партизан и Звезда боре за место у плеј-ину
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Розанов“
17:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери
 - Sputnik Србија, 1920, 12.12.2022
МОЈА ПРИЧА
Доносимо вам животне приче, репортаже и необичне судбине људи који друштво чине бољим.

Да Руси изгубе рат!? То је немогуће! Исповест ћерке српског генерала – од Балканских ратова до Драже

© Sputnik / Лола ЂорђевићСветомир Ђукић
Светомир Ђукић - Sputnik Србија, 1920, 03.09.2023
Пратите нас
Татјана Павловић, ћерка дивизијског генерала Светомира Ђукића, учесника Балканских и светских ратова, оснивача Српског олимпијског клуба, данас има 95 година. Са поносом се сећа свога оца и свега што је доживела током Другог светског рата.
Мајка Александра јој је била Рускиња. Побегла је 1917. године у Србију и удала за младог официра Ђукића. У кући се није говорио руски језик, али Александра никада није заборавила и преболела Русију.
Ћерку Татјану, касније професора књижевности, задојила је великом руском културом па се она и данас не одваја од романа „Рат и мир“.

Уз руске класике и карте – сећања на рат

Станом, који се налази на месту некадашње куће генерала Светомира Ђукића, доминира полица са књигама.
Поред српске књижевости, ту су и руски класици, као и обимна „Историја Русије“, „Беседе о руској култури“... У сваком кутку собе су црнобеле породичне фотографије, а тик до њих стоје и фотографије Чехова и Достојевског.
„Ја сам од оних који читају. Увек са мном је 'Рат и мир'“, открива нам одмах на почетку Татјана Павловић.
© Sputnik / Лола ЂорђевићТатјана, ћерка генерала Светомира Ђукића
Татјана, ћерка генерала Светомира Ђукића - Sputnik Србија, 1920, 01.09.2023
Татјана, ћерка генерала Светомира Ђукића
Прати све што се дешава у свету, посебно у Украјини:
„Да ли сте чули шта је папа говорио о Русији? Дивно је говорио да је Русија велика, да Руси треба да буду поносни. Неки кажу да је Путин извршио агресију на Украјину. Замислите ту глупост“.
Уз цигарету – напомиње да пуши само две дневно - и кафу, почиње да се присећа прошлости.
Живо се Татјана сећа свих прича које је чула од свог оца, о његовом учешћу у балканским ратовима, Првом светском рату, одбрани Београда и ослобађању Земуна, одликовањима које је добио за своје заслуге, о оснивању првог Српског олимпијског клуба 1910. и одласку прве селекције Краљевине Србије на Олимпијске игре у Стокхолму 1912. где је Ђукић изабран за члана Међународног олимпијског комитета.

Спортиста од малих ногу – част и храброст

„Волео је спорт. Када је имао шест-седам година мајка га пошаље да донесе нешто из комшилука. Он је скакао и улети у кафану где су седели жандари. Жандар пијан, викне – ено ђавола. Опали и погоди га у руку. Већ тада је заволео спорт. Па се то наставило и када је био официр у Ваљеву. Данас се славе пешачке трке које је он покренуо. Трчао је до села удаљеног 20 километра. Сељаци су трчали за њим и викали - 'лудак', а он се заустављао код сваке групице и објашњавао им да треба вежбати, развијати се и миц по миц васпитавао је народ“.
© Sputnik / Лола ЂорђевићМлади Светомир Ђукић са мајком
Млади Светомир Ђукић са мајком - Sputnik Србија, 1920, 01.09.2023
Млади Светомир Ђукић са мајком
Са поносом говори о свом оцу као јединственом човеку:
„Био је опседнут принципима које је касније видео и у олимпијском покрету - част, поштење, храброст, дисциплина, братство, једнакост. Жао ми је што никада нисам упознала Дуција Симоновића. Када слушам шта он говори о олимпизму, као да чујем свога оца. Мој отац је био веома сентименталан. Идемо ми са Охридског језера према Скопљу. Тата је био комадант дивизије у Битољу. Сретнемо војника са цокулама преко рамена. Иде брзо, бос. Заустави ауто и пита га где ће. Он каже да жури у касарну, мора да се јави до осам сати јер до тада има одусуство. – 'А што си био код куће?' - Он одговара – 'Умрла ми душа' - Умрла му је ћерка. Мој отац одвезе војника до Скопља и дао му месец дана одсуства“.

Војне почасти и за непријатеља

Истиче Татјана да њен отац никада није осећао мржњу према непријатељу, само према лоповима, издајницима и превртљивцима.
Подсећа на једну важну епизоду из Првог светског рата, која се одиграла на Ади Циганлији:
„Пре битке, курир доноси аустроугарском пуковнику ћеркино писмо, он га ставља у џеп и убрзо потом гине у бици. Тата после битке узме писмо, сахрани аустроугарског комаданта са свим војним почастима, а његовој ћерки је послао писмо у коме је похвалио његову храброст. Она му је одговорила и захвалила српским официрима“.
© Sputnik / Лола ЂорђевићФотографија Светомира Ђукића на Крфу красила је насловну страну француског часописа
Фотографија Светомира Ђукића на Крфу красила је насловну страну  једног француског часописа - Sputnik Србија, 1920, 01.09.2023
Фотографија Светомира Ђукића на Крфу красила је насловну страну француског часописа
Жива су Татјанина сећања и на Други светски рат када је са 13 година срела Немца у купеу воза. И данас после више од шест деценија чује звук очеве сабље бачене из воза:
„Кренемо возом за Београд, били смо у купеу са Рибникаром и Дедијером. У Рогатици уђу Немци. Траже документа и оружје. Коме нађу оружје, биће стрељан. Мене је било срамота колико је Дедијер био сервилан у том тренутку. Немци изађу, воз крене и одједном Дедијер види татину сабљу увијену у новине. То је била сабља са златним балчаком, додељена му у знак захвалности за Аду Циганлију. Дедијер зграби сабљу да је баци. Брат и ја вриснемо – 'Не татину сабљу'. Мама узме сабљу и баци је кроз прозор. Још чујем како је звекнула када је ударила у камен!“.

Валцер под мецима

У храброст свог оца уверила се када су се повлачили у Босну:
„Око Младеновца, воз се зауставља. Изађемо, сакријемо се. Ја се забијем иза неког жбуња, а тата крај дрвета ми каже – Бимба, немој да се бојиш. Гледај он тамо, ја овамо. Ја играм валцер'. Други пут меци звижде око нас, трчимо и пита ме – 'Да ли је интересантно?' Ја му одговорим – 'Опасно је, тата'. Он ће на то – 'Да није опасно, не би било интересантно'“.
© Sputnik / Лола ЂорђевићБио је опседнут принципима које је касније видео и у олимпијском покрету - част, поштење, храброст, дисциплина, братство, једнакост.
Био је опседнут принципима које је касније видео и у олимпијском покрету - част, поштење, храброст, дисциплина, братство, једнакост. - Sputnik Србија, 1920, 01.09.2023
Био је опседнут принципима које је касније видео и у олимпијском покрету - част, поштење, храброст, дисциплина, братство, једнакост.
Путујући по сећањима појављује се и слика када се први пут руковала:
„Пред повлачење Дражине војске, камиони пред нашом кућом. Ја се враћам од другарице, кад ме под кајсијом у башти заустави један човек и пружи ми руку. Имала сам тада 16 година, још се нисам тако руковала, него направите реверанс. Пита ме како сам и збуњено одговорим – 'Одлазимо', а он каже – 'Нећете ви отићи'. После ми тата каже да је тај комуниста дошао да га преведе партизанима. 'Генерале, да ли ви знате да је та ваша ствар пропала'. Тата му рекао – 'Господине, ја знам боље од вас колико је и како пропала, али немојте тражити од мене да будем пацов који бежи кад брод тоне'“.

Међу партизанима

Наши су увек побеђивали, истиче бака Татјана оштро и одлучно:
„Једном се током рата тата нашао у Косјерићу. Руча и одједном се чују топови из Пожеге. Наш рођак изађе да види шта се дешава. Враћа се и каже – 'Веселе се Немци, пао Стаљинград', а мој отац стоји у дворишту и каже – 'Стаљинград пао? Неће бити, Вујице. Вујице, када би Руси дали Стаљинград, изгубили би рат, а то је немогуће'“.
Најхрабрији чин наше саговорнице, који њена ћерка Александра са поносом истиче, догодио се у седишту Озне након што су ухапшени у јулу 1945. у шуми:
„Тата је већ емигрирао. Мама је имала 45, брат непуних 13, ја 16 година. Остали смо са Дражом. Дражу ухвате, нас ухапсе. Мислили смо да ће нас стрељати. Највише смо се бојали да ће ми брата убити. Увели нас у собу и један од њих пита мог брата – 'Да ли ти је жао оца?' Он му на то одговара – 'А вама вашег?' На то он каже – 'Мени је жао мог оца што је погинуо као јунак, а не као пашче међу пурењацима. Не него ће да дође на белом коњу'. Ја сам рекла: 'А откуд знате да неће?'“.
© Sputnik / Лола ЂорђевићА откуд знате да неће?
Татјана, ћерка генерала Светомира Ђукића - Sputnik Србија, 1920, 01.09.2023
А откуд знате да неће?
Карте на столу поред пепељаре и романа „Зли дуси“ враћају је у ноћ када је одведена у собу пуну војника да им гледа у карте:
„Ухвате нас партизани и једне ноћи, мене неко пробуди. Кренем без страха, ни сама не знам како се нисам бојала. Уђем у собу препуну партизанске војске да им бацам карте. Није ме било страх да ће нешто да ми се деси. У свакој војсци има добрих и лоших људи“.

Српска застава на Олимпијади

Потпаљујући цигарету Татјана прелази са сетом у очима са Озне на срећније тренутке у каријери свога оца – на причу о Олимпијским играма:
„Не знам од кога је чуо о Олимпијском комитету, али одмах му је пало на памет да укључи и нас. Организованог спорта код нас још није било те 1910. Успео је да скупи људе и да пријави Србију за Олимпијске игре 1912. у Стокхолму, али требало је имати пара за то. Тата оде код Пашића, али он ни да чује за то. Радило се о 4.000 динара. Каква Олимпијада, којешта! Тата, да би га убедио, почне да му говори о учешћу великих сила, великих народа. На крају пита Пашић – 'Да ли ће се видети наша застава на тој твојој Олимпијади?' Каже тата – 'Наравно, пет метара дугачка'. И тако је добио новац“.
© Sputnik / Лола ЂорђевићПријем Србије у Међународни олимпијски комитет - Ђукић први с лева
Пријем Србије у Међународни олимпијски комитет - Ђукић је први слева - Sputnik Србија, 1920, 01.09.2023
Пријем Србије у Међународни олимпијски комитет - Ђукић први с лева
Са поносом Татјана говори о свом оцу - јахао је, пливао, учио стране језике, мачевао се, одазвао се и на двобој са сином генерала Арачића, али се и са болом присећа догађаја који су непосредно претходили његовом одласку из земље, у коју се никада није вратио:
„Био је април. Стигао је телеграм да оде у Загреб на преговоре. Од Драже је имао упутство да преговара о ненападању и да нас усташе пропусте да пролазимо. Тата оде у Загреб код Павелића. Седе и разговарају и Павелић покаже на фреску Богородице и каже – 'Кунем се да нисам дао ниједно наређење да се Срби убијају'. У исто време улази Лубурић и седа на сто. Каже тати – 'Ја сам некад био Србин, а сада сам Хрват'. Након што је изашао, Павелић је рекао – 'Генерале, видите ви са ким ја имам посла'. Павелић је тражио да се удруже са четницима против партизана, али тата се изговори да таква овлашћења нема и да мора да се консултује са Дражом“.
Никада више није видела свога оца. Кућа им је после рата конфискована. После неколико деценија успели су да на том месту у новоизграђеној згради добију стан.
Татјана каже да никада више није срела човека налик свом оцу. Старијег брата су јој убиле усташе, млађи је преминуо пре три године и нада се да ће неки од њених четворо унука наследити карактерне особине свог прадеде, генерала Светомира Ђукића.
Битка на периферији Будимпеште у Другом светском рату - Sputnik Србија, 1920, 01.09.2023
СВЕТ
Годишњица почетка Другог светског рата
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала