Војска неутралне земље чува оружје у стану: Прича о Швајцарској из српског угла
© Фото : Уступљено Спутњику
Пратите нас
Швајцарскa је за многе ред, рад, дисциплина, у Србији постоји одређена доза анархије, али и Швајцарска и Србија воле независност и не воле да им се говори шта треба да раде. Тај пргав горштачки менталитет препознајем и у једној и у другој земљи, каже Лука Попадић, аутор документарног филма „Моја швајцарска војска“.
За себе каже да је српски редитељ и швајцарски официр. Рођен у Бадену, у Швајцарској је завршио гимназију, а у Београду филмску режију на Факултету драмских уметности.
Каже да је „животно одрастао“ у Швајцарској, а филмски у Србији.
Српски редитељ и швајцарски официр
Зато су ове две земље подједнако део његовог идентитета који је покушао да објасни и у свом првом дугометражном докуменатрном филму „Моја швајцарска војска“ који ће претпремијеру имати 17. септембра на затварању Фестивала европског документарног филма „Седам величанствених“ у МТС дворани.
„То је идентитет са којим сам од ране младости одрастао и који је изазов савременог запада - вишеслојни мултидимензионални идентитет који се на различите начине одражава на једну регију, нацију, друштво. Одлучио сам да преиспитам то битисање са свим својим врлинама и манама кроз призму војске“, каже Попадић за Спутњик.
Своје краткометражне филмове приказао је на стотинак фестивала широм света, од Кине, преко Израела и Белгије до Америке, и често је на тим путовањима наилазио на чуђење када би поменуо да, поред тога што снима филмове, такође је и официр швајцарске војске:
„Осетио сам да ту постоји прича која би могла да буде интересантна и која је филмична, да бих могао кроз ту причу да преиспитам и друштво и кренуо сам у ту авантуру“.
Швајцарска има у Европи далеко најбројнију војску по глави становника
© Фото : Промо
Наоружани Швајцарци и неутрална држава
Швајцарска, наводи Попадић, има у Европи далеко најбројнију војску по глави становника, а оно што је специфично јесте да сваки припадник војске – њих 150.000 своје оружје држи код куће, што изазива различите реакције:
„Боље обавештени знају да сви држе оружје код куће и често чујем коментаре типа - 'Ви, Швајцарци, сте наоружани и опасни', а они који се не интересује толико за војску обично питају – 'Зар ви нисте неутрални, зар ви уопште имате војску?'“.
Свако мора да иде у војску, објашњава даље Попадић, осим ако ментално или физички није способан или ако не може из моралних разлога. Онда служи цивилно:
„Након одслужења војске, даље напредовање је добровољно. У филму разоткривам тај свој пут, као и других протагониста који се такође одлучују на то добровољно ангажовање за домовину и земљу у којој живе“.
Док у Србији и већини других земаља постоји стриктна разлика између официра и цивила, у Швајцарској то није случај:
„Сви имају своје цивилне професије. Раде као пекари, продавци, банкари, професори, али такође учествују у војним вежбама и напредују кроз дошколавање у официрској каријери. Када ми неко каже да радим за војску, покушам да им објасним да ја не радим у војсци, већ служим војску као официр, који је привремено активиран. Могу да имам комадну функцију, али на тих месец – два док сам у војсци“, каже Лука.
Швајцарска војска и Факултет драмских уметности највише су утицали на формирање моје личности
© Фото : Промо
Не жели да открива, пре пројекције филма, своје разлоге за даље напредовање у војсци. Тај „емоционални процес и сплет околности“ приказао је у филму, али истиче да су швајцарска војска и Факултет драмских уметности највише утицали на формирање његове личности, те зато себе сматра српским редитељем и швајцарским официром.
Београд има посебан електрицитет у ваздуху
Србија и Швајцарска су доста различите, напомиње, имају и својих додирних тачака, а живот и у једној и у другој има своје врлине и мане:
„Ја имам свој мали свет који много волим. Живим у супер стану, са девојком, имам пријатеље српског и швајцарског порекла, неки су из Ирана и Ирске. Имам тај ушушкани свет, али ужасно је све скупо и то ме највише тишти. Београд има један електрицитет у ваздуху, струју коју осетите на улици, тај набој који ми фали у Швајцарској. Овде је све организовано, регулиснао, све иде на време, али је због те сталности тромо, бар за мој дух. Волим Цирих и Баден и волим скијање, али понекад ми прија да се мало разбудим у Београду који такође уме да буде и напоран и захтеван. Ја ћу за Швајцарце увек да будем само 90 или 80 посто Швајцарац. Социолози би рекли да припадам тој изгубљеној другој генерацији која није ни тамо ни овамо, али полако се прилагођавам и тамо и овде“.
Кроз личну, изненађујућу и духовиту причу о земљи чоколаде, сирева и банака покушао је да се поигра са стреотипима о Швајцарској:
„Пробам да видим свет са пуно хумора, јер живот колико је тужан толико је и бизаран и смешан. И Швајцарска има своје противуречности, сумње и несигурности и пробао сам да њих испољим кроз хумор. Нисам филм направио о војсци која иде у Авганистан да ратује или о земљи која је стално у опасности од војног пуча него је то просто поглед на једну земљу која, баш зато што је очишћена од непосредне опасности, представља добар модел за анализу проблема идеје савремене Европе и њених изазова“.
Када у кафићу сретнете своје класиће
Након студија 2016. се вратио у Швајцарску да заврши филм и докторске студије, али се, признаје, ускоро запитао да ли је погрешио што није остао у Београду, јер је „у Србији почео продукциони бум“:
„Многе моје колеге раде велике ствари. У Швајцарској немате филмску индустрију, све је импровизација. Обука глумаца је на стандардном немачком и сви глумци који заврше у Цириху су Немци, а најбољи швајцарски стиденти глуме иду у Берлин, Минхен, Беч. Буде неки глумац из Висбадена који не разуме швајцарску војску, ни шта значи одрастати у неком селу поред Цириха, игра Хамлета четири месеца и иде даље. Фали ми онај тренутак када изађете у кафић и видите пола своје класе и сви они играју у позориштима у граду. Знате да ако одете у ту и ту кафану, срешћете седам глумаца и три редитеља или онај чувени фудбал четвртком када играју глумци, продуценти“.
