Ко је крив за украјинску кризу и раст нуклеарних тензија у свету
Пратите нас
Ескалација дуготрајне украјинске кризе у потпуни прокси рат НАТО-а против Русије праћена је драматичним упозорењима о ризицима да сукоб ескалира у глобални нуклеарни пожар. Ко је крив за такву ситуацију и има ли излаза? Високопозиционирани дипломата недавно је изнео свој став о позицији Русије.
Билтен атомских научника померио је свој „Сат апокалипсе“ на 90 секунди до поноћи раније ове године, наводећи растуће ризике од нуклеарног рата, подстакнуте кризом у Украјини.
Од 2022. до данас, западни званичници, медији и тинк-тенк организације објављивали су изјаву за изјавом и чланак за чланком у којима су окривљавали Москву за ескалацију, а неки су отишли толико далеко тврдећи да би Русија могла превентивно да користи нуклеарно оружје у Украјини, игноришући тако и руску нуклеарну доктрину и изјаве највиших руских званичника, укључујући председника Владимира Путина и министра спољних послова Сергеја Лаврова, о неприхватљивости таквог сценарија.
„Велика опасност у контексту украјинског сукоба повезана је са чињеницом да САД и земље НАТО, док подстичу конфронтацију, ризикују да дођу у директан оружани сукоб нуклеарних сила. Мислимо да овај правац развоја догађаја може и мора бити спречен. Због тога морамо подсетити све на постојање огромних војних и политичких ризика и послати отрежњујуће сигнале нашим опонентима“, рекао је Лавров у интервјуу за руски часопис „Интернешнел аферс“.
Он је подвукао да је „Русија потпуно посвећена принципу да је нуклеарни рат неприхватљив и да полази од премисе како у таквом рату не може бити победника“.
„Зато он никада не сме бити вођен“, рекао је Лавров, позивајући светске нуклеарне силе да „остану посвећене тим схватањима и покажу максималну уздржаност“.
Ко је одговоран за нуклеарну ескалацију
И у Русији, мали број интелектуалаца, укључујући сада осрамоћеног бившег директора Института за америчке и канадске студије Валерија Гарбузова, стао је на страну Запада, окривљујући Русију за украјинску кризу и пад односа са Вашингтоном, те наговештавајући да је Москва, а не Вашингтон, одговорна за растућу стратешку неизвесност у свету.
Одговарајући на недавни чланак Гарбузова о наводним руским „тезама државне пропаганде“ о узроцима украјинске кризе, опуномоћени амбасадор Русије Александар Крамаренко је истакао да се Гарбузобљев „манифест американизма“ иронично „састоји у потпуности од пропагандних клишеа из Вашингтона“, и лишен је чак и покушаја „да се део одговорности за садашње заоштравање“ припишу Западу.
Фокусирајући се на опасност од нуклеарне ескалације, тему која му је веома добро позната, будући да је високи дипломата, Крамаренко, који је и директор Института за савремене међународне односе Дипломатске академије руског Министарства спољних послова, детаљно је описао дугу листу корака које су САД предузеле да поткопају поверење Москве.
„Није Москва почела демонтажу читавог система контроле наоружања“, подсетио је он, истичући да је Вашингтон започео процес једностраним повлачењем из Уговора о антибалистичким ракетама (АБМТ) 2002. године, пре него што је покушао да изгради ракетни штит у Европи. Године 2019, САД су предузеле следећи корак, напуштајући Уговор о нуклеарним снагама средњег домета (ИНФ) и запретивши да ће дозволити да сада суспендовани Нови споразум о смањењу стратешког наоружања (Нови СТАРТ) истекне без обнављања.
Москва је, подсећа Крамаренко, била приморана да предузме „кораке којим би сачувала равнотежу снага, што гарантује очување међународног мира и безбедности“, кроз креирање нових хиперсоничних и аутономних подводних нуклеарних система, тек пошто су САД игнорисале фундаменталне безбедносне интересе и забринутости Русије.
„Друго, у вези са питањем ко шта крши: шта значи амерички концепт „брзог глобалног удара“, који укључује дестабилизујућу употребу стратешких носача? Шта је са другим оружјем за масовно уништење, укључујући хемијско (чије је уништење Вашингтон дуго одлагао под смешним изговором недостатка средстава) и биолошко?“, пита Крамаренко.
„У случају овог другог, САД и њихови западни савезници тврдоглаво одбијају да започну рад на протоколу о верификацији Конвенције о биолошком оружју и мрежи америчких биолошких лабораторија широм света, укључујући и оне идентификоване током специјалне војне операције у Украјини. Због тога се поставља питања о гаранцијама САД да неће користити такво оружје“, додао је дипломата.
Високи руски дипломата је такође упитао који су „изговори“ за то што Велика Британија и Француска, земље са четвртим, односно петим по величини нуклеарним арсеналом на свету, не учествују у глобалним напорима за контролу наоружања, упркос њиховом савезу са САД у оквиру НАТО. Указујући на америчко кршење Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) постављањем нуклеарног оружја у шест земаља, укључујући Немачку, Крамаренко је нагласио да се слична забринутост односи на Аустралију због њене одлуке да купи америчку технологију нуклеарних подморница у оквиру „трилатералног трансконтиненталног англосаксонског војног блока АУКУС, враћајући свет у период на почетку Хладног рата“.
„Четврто, у вези са Кином: Зашто не предложити Сједињеним Државама споразум о једнакости нуклеарних ракетних способности целе геополитичке тројке, укључујући Кину, што би могло да стимулише Пекинг да размисли о придруживању мултилатералном процесу контроле наоружања?“, каже Крамаренко.
Он подсећа да је тек недавно начелник америчког Генералштаба Марк Мили почео да говори о „три велике силе“, САД, Русији и Кини.
„Зашто чекати неизбежно? Зар америчка политика обуздавања заправо не охрабрује све земље које су на мети САД да покушају да набаве нуклеарно оружје као средство да се заштите од претњи притиска и дестабилизације?“, каже руски дипломата.
Америчка одговорност за украјинску кризу
Осврћући се на украјинску кризу, која се сада наводи као главни узрок ескалације нуклеарне опасности, Крамаренко је подсетио да је уочи њеног заоштравања крајем 2021. године Вашингтон био тај, а не Москва, који је одбио да се позабави идејом о безбедносним гаранцијама „у контексту ширења НАТО-а и приближавања инфраструктуре алијансе границама Русије“.
„Шта је лоше у неутралном војно-политичком статусу Украјине? Штавише, речено нам је да наша способност нуклеарног одвраћања значи да нам нису потребне никакве гаранције. Укратко, они указују на нуклеарно оружје као средство за заштиту наших безбедносних интереса, али истовремено говоре о „нуклеарном табуу“. То није спречило избијање аналога Кубанске ракетне кризе на нашој граници... Нити приближавања Украјине статусу чланства у НАТО, чију територију је Алијанса апсорбовала упркос тадашњем формално „неутралном“ статусу Кијева“, написао је дипломата.
Током ескалације украјинске кризе од 2014. надаље, подсетио је Крамаренко, Москва је подржавала одржавање стратешког дијалога са Вашингтоном, при чему процес на крају није постигао никакве резултате у обезбеђивању безбедности Русије.
„Испоставило се да САД нису способне да одрже такав дијалог ни са Кином. И кога онда кривити“, каже Крамаренко.
Он наводи да је поверење између земаља подривено још одавно.
„Довољно је поменути Западну агресију на Либију, где нисмо успели да зауставимо оно што се чинило као хуманитарна резолуција у Савету безбедности УН. Онда је дошла опструкције Минског споразума из 2015. о решењу грађанског сукоба у Украјини, које је такође одобри Савет безбедности, а заправо је искоришћен за куповину времена како би се наш сусед наоружао у циљу да се Русији нанесе војни или „стратешки“ пораз. О каквом поверењу онда можемо да причамо? И каква је сврха таквих контаката, када се све догађа упркос њима. Може се закључити да је Вашингтон једноставно неспособан за преговоре и то није само наше становиште“, каже руски дипломата.
Подсећајући на коментаре Џејка Саливена, саветника за националну безбедност америчког председника Џозефа Бајдена, на Аспенском безбедносном форуму у јулу о спремности САД „да ризикују“ како би „пружиле подршку Украјини“, Крамаренко је сугерисао да ова „језуитска формулација… крије спремност да преузму ризик од нуклеарне ескалације, ” и сигнализира да сама идеја нуклеарног одвраћања није успела да заустави америчку агресију против Русије.
„Што се тиче руске нуклеарне доктрине, она је много јасније формулисана од америчке, која се поиграва идејама о стратешкој двосмислености (укључујући и спремност за покретање превентивних нуклеарних удара) док се у исто време покушава чврста контрола других, укључујући чак и сопствене савезнике“, каже Крамаренко.
Према актуелној руској нуклеарној доктрини, нуклеарно оружје, и тактичко и стратешко, може се употребити као одговор на непријатељски напад употребом оружја за масовно уништење, или у случају чина конвенционалне агресије толико моћне да угрожава само постојање руске државе.
Мултиполарност и будућност глобалне контроле оружја
„Да ли треба да ламентирамо над тиме што су Американци уништили систем контроле наоружања? Чини се да се приближава нови процес, заснован на реалности мултиполарног света и он ће се уобличити после завршетка тренутне геополитичке прекретнице. Већ је јасно та ће овај процес бити мултилатералан, укључујући најмање још Кину, која ће временом достићи САД и Русију у броју нуклеарних бојевих глава на стратешким пројектилима. Амерички експерти признају да ће се то догодити 2030, када Кина више неће моћи да буде „зауздана““, указује Крамаренко.
Он истиче да су „украјинску кризу САД планирале као блицкриг за обрачун са Русијом, пре него што се преусмере на Кину и на тај начин избегну рат на два фронта“.
„Питање је због чега су САД уопште осетиле потребу да започну такву конфронтацију. Зашто преузети такав ризик, а да САД нису припремљене за директан конфликт са Русијом, о чему се сада говори на сваком ћошку у Америци? Чини се да је то кључно питање, а тренутна америчка администрација мораће да на њега одговори и својим грађанима и међународној заједници, уместо што неодговорно покушава да импровизује како би избегла губитак образа“, наводи Крамаренко.
Русија није крива за садашњу глобалну кризу, шта год да кажу личности попут Гарбузова и њихових симпатизера, нагласио је Крамаренко, а ако ништа друго, једина стварна грешка Москве је њена „наивност“ у ослањању „на добру вољу Запада“, и „тешкоће да раскине са илузијом да морамо бити попут њих и да ће нас прихватити као своје“.
„На крају крајева, то би значило приближавање такозваној „златној милијарди“ и учешће у неоколонијалној пљачки читавог незападног света, нешто што се не уклапа у историју и мисију Русије у свету“, пише руски дипломата.
Уместо тога, Крамаренко се сада нада да ће украјинска криза коначно ослободити Русију „од Запада и његовог идејног и других облика угњетавања“.
„И мора бити јасно, као што је јасно многима у незападном свету, да без Русије други неће моћи да стекну такву слободу. А ако то западним елитама није било јасно пре 24. фебруара 2022. по свему судећи сада је јасно“, резимирао је дипломата.
.jpg){kind=link}