Научници оповргли главне митове о људском микробиому
© Flickr / Oak Ridge National Laboratory
Пратите нас
У сваком од нас живи десетине трилиона микроорганизама. Неки испуњавају веома важне функције — учествују у метаболичким и имунолошким процесима. Улога других за сада није разјашњена. Научници континуирано добијају нове информације о томе и нису увек сагласни са општеприхваћеним претпоставкама.
Свеукупност микроорганизама у људском телу често се назива микрофлором. Али, флора то су биљке. Заједница бактерија, археја, гљивица, вируса и протозоа које постоје у симбиози са нама назива се микробиота или микробиом.
Они настањују кожу, гастроинтестинални тракт, зидове жучних канала, слузокожу и све биолошке течности тела. Они производе витамине, помажу у варењу хране, спречавају прекомерни раст штетних бактерија, регулишу имуни систем, па чак и утичу на мозак. Микробиота се сматра нормалном, односно природном за тело, ако у нормалним условима не изазива болест.
Мит о опасности микроба
Године 1885. немачки доктор и бактериолог Теодор Ешерих открио је бактерију, која је у његову част названа ешерихија коли (Escherichia coli). Сада је то један од најбоље проучених моделних организама. Ове бактерије су стално присутне у цревима, неопходне су човеку, а њихово уништавање (на пример, узимањем антибиотика) нарушава варење. Међутим, у почетку се мислило да је е. коли смртоносни патоген.
То да у цревима постоје микроби, неопходни за живот, први је претпоставио почетком 20. века руски биолог Иља Мечников. На то га је подстакло откриће бифидобактерија 1899. године. У основи теорија имунитета, упала, старења којима се бавио је идеја о водећој улози микроорганизама.
Мечников је континуирано апеловао на редовну употребу ферментисаних млечних производа, који садрже лактобактерије, а он их је сматрао главним средством борбе против старења и „самотровања“ организма.
Мит о добрим и лошим бактеријама
Постепено, мит о томе да су сви микроби штетни заменила је идеја о постојању корисне и патогене микрофлоре. Заправо, микроорганизми или њихови метаболити не могу бити једнозначно „добри“ или „лоши“. Све зависи од места где се налазе и услова.
На пример, е. коли је корисна у цревима: синтетише витамин К и потискује патогене микробе. Микроби могу доспети у организам преко прљаве воде, прљавих руку или термички необрађене хране.
Главни извор заразе су људске и животињске фекалије, као и отпадне воде.
Мит о дисбиози
При многим обољењима, састав микробиоте се мења, по правилу, уз непријатне симптоме. Обично се то назива дисбиоза, што је погрешно.
„Такве промене су ретко трајне. Микробиота се веома разликује како у здравом стању, тако и у случају болести. То прилично отежава дефинисање профила нормалне цревне микробиоте у клиничкој пракси“, сматрају британски микробиолози у недавном раду у Nature Microbiology.
Мит о десетострукој предности
Једна од најраспрострањениих залуда је да је ћелија микробиоте десет пута више, него ћелија самог тела.
Ова теза је била актуелна много година и чак је доспела у уџбенике.
Дуго година је сматрано да је у микробиому одраслог човека око 100 трилиона бактеријских ћелија наспрам десет трилиона сопствених.
Мит о два килограма бактерија
Поред тога, говори се и да у сваком од нас постоји један до два килограма бактерија. Аутори чланка у Nature Microbiology су показали да је и то мало вероватно.
Према њиховим речима, укупна тежина микробиоте сигурно не прелази 500 грама, али, највероватније да је много мања.
Мит о наслеђивању микробиома
Често се у литератури среће тврдња да је цревна микрофлора наследна, јер се њен састав углавном формира током пренаталног периода.
Међутим, специјализована истраживања показују да само мали број врста бактерија прелази директно са мајке на дете пре или током порођаја и опстаје након тога.
Нагли пораст разноврсне микробиоте црева дешава се у првих неколико година живота. Свака одрасла особа, чак и једнојајчани близанци имају јединствену микробиоту, по којој се теоретски може идентификовати.
Мит о утицају на мозак
Између активности бактерија у цревима и неурона у мозгу постоји одређена веза која се назива осовина „црева-мозак“.
Променама у микробној заједници црева делимично се објашњавају депресија, губитак памћења, синдром хроничног умора, аутизам, шизофренија и неуродегенеративне неурозе.
Микробиом преко појединих хемијских материја шаље сигнале централном нервном систему, утичући на мозак и психичко здравље.
Често се чују претпоставке да повећање корисних бактерија у цревима може помоћи у борби против упала, попуштања стреса, побољшавања памћења.
Црева имају сопствени систем неурона, који је, са једне стране, интегрисан у општи нервни систем организма, а са друге, у одређеним случајевима, може да функционише аутономно, шаљући сигнале централном нервном систему преко лутајућих нерава. Не називају узалуд црева понекад „другим мозгом“.
Научници су сагласни да за дубље поимање микробиома треба још много рада, али сада је јасно да је то врло сложен систем.
