Зидање Скадра усред Београда
© Фото : Спутњику уступио Битеф театар/Славица Долашевић
Пратите нас
У свима нама се осликава зидање Скадра и жртвовање. Када се пробудимо, ми смо већ жртва. Сваки дан је зидање Скадра. Постоји нека вила коју можемо звати систем, свет, рат. Константно зидамо, а то се изнова руши и видећемо до ког спрата ћемо стићи, каже за Спутњик кореограф Милош Исаиловић уочи београдске премијере плесне представе „Зидање Скадра“.
Потресан мит у драматичном извођењу чланова Битеф денс компаније у августу је имала прилику да види публика фестивала „Ћирилицом“ у Будви, а како је Исаиловић својим кореографским рукописом представио чувену епску песму Београђани ће гледати 19. октобра у Битеф театру.
Свака жртва носи са собом једног великана
„Први пут сам се сусрео са епском песмом 'Зидање Скадра' у основној школи. Када су ми предложили да радим 'Зидање Скадра', прво сам се запитао шта то беше, јер је то дело пало у заборав, нема га нигде. То је најлепши љубавни еп код нас. Када читате ту песму, ви се тресете, срце вам игра, то је најлепша љубавна жртва која постоји - жртва младе мајке и супруге. Свих нас не би било да није било наших мајки тако да је то дело прелепо и фантастично“, каже Исаиловић за Спутњик.
Из једног „личног зидања Скадра“ изнедрио је и представу, коју сматра својим најзрелијим делом до сада:
„Као и сва друга дела и ово радим из себе, изнутра. Желим да пружим богатство које је дошло из мене, из личног искуства. Имао сам и сам жртвовање љубави, али не могу да кажем да је исто. У песми је реч о жртвовању ради очувања имена и положаја Мрњавчевића. Моје је било мало другачије. Морао сам да дам много да бих добио још више. Гојковица млада дала је живот, али и много више после тога. Њој није зазидана дојка и очи да би могла да види своје чедо како расте и да га доји, као и сву децу која су остала без мајки. Свака жртва носи са собом једног великана“.
Милош Исаиловић
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Жена је највећа снага
Исаиловић примећује да је последњих десетак година феминизам велика тема у свим сферама, а у основи песме „Зидање Скадра“ је прича о сукобу два женска принципа:
„Имамо принцип који захтева, а то је вила и онај који даје у лику мајке која се жртвује. Шта све једно женско биће може да поднесе и колико је јако? Ја сам покушао и мислим да сам успео да кажем да је жена највећа снага, а ми мушкарци можемо само да им позавидимо на томе“.
Исаиловић истиче да се зидање Скадра дешава у свакој кући:
„Због наше историје, навика живљења и одрастања, мислим да и даље покушавамо да сачувамо своје име, презиме, своју кућу. И даље су наши мушкарци спремни да ураде свашта како не би обрукали оца и породично име, али не верујем да би сада дошло до жртвовање супруга, јер су мушкарци схватили да без својих супруга не могу ништа. 'Зидања Скадра' јесте фиктивно дело – вила која са планине виче, придодајете жртву…То не постоји, али у свима нама се осликава то зидање Скадра и придодавање жртве“.
Ко не слуша бабу, слушаће лајфкоуча
Аутор запажених и награђиваних плесних представа „Дуњалук“, „Магбет“, „Животињска фарма“, „Странац“, „Глад“ и „Триптих“, истиче значај враћања националних тема у позоришта:
„Савремено доба не може да приђе тим старим делима и онима који су их стварали. У њима леже сви одговори. Пре неки дан сам прочитао на интернету – 'Ко не слуша бабу, слушаће лајфкоуча' и то је то“.
Представа "Зидање Скадра" о сукобу два женска принципа - оног ко захтева и оног ко даје
© Фото : Спутњику уступио Битеф театар/Славица Долашевић
Сматра да савремени плес може да приближи традицију младом човеку данас:
„Савремени покрет је непресушан извор и телом можеш да се изразиш на милион начина без вербалног театра на који смо сви навикли. Свако ко ствара плесни театар, не сме да има срам и страх. Ја никада не стварам питајући се да ли ће се то некоме свидети, шта ће да каже бранша. Мене занимају лаици. Позориште је основано за разоноду људи и ја стварам без страха и не размишљам о крајњем продукту. Мораш имати храбрости да испричаш причу из себе. Морате да загребе у себе и да дате своја лоша искуства, страхове, боли, анксиозности, своје успомене и љубав. Зато што позориште не трпи површности и оквире“.
Русија је друга планета
Последњих осам година Исаиловић је радио широм Европе сазревајући као кореограф:
„Почаствован сам и веома срећан што сам једини Србин који је радио у свим највећим кућама као што су Бољшој театар, Бечка опера, Марински театар… Много ми значи да купим туђе погледе, приче, друге културе, да упознајем људе другог менталног склопа и нације. Мене то обогаћује и чини јаким кореографом. Европа је по мени најзанимљивији део света са мноштвом различитих култура. Путујем и на себе стављам све те закрпе. Од сваког узмем по нешто и мислим да је због тога мој кореографски потпис препознатљив, богат и другачији“.
У Русији је схватио како се подржава, воли и чува балет:
„Бољшој театар чува војска, јер је то њихова светиња. Тамо сам научио како да вреднујем своје ноге, ум, своје жеље и снове. Да бих савладао руску школу балета морао бих да проведем много више времена у Русији, али највише сам научио како треба да се цени плесна уметност. Боже мој, боже мој! То је друга планета“.
