Отписана: Српкиња коју су Срби неправедно заборавили /видео/
14:10 21.10.2023 (Освежено: 15:36 21.10.2023)
Пратите нас
Књига „Отписана“, у издању "Вукотић медија", у којој је историчар Вељко Станић сабрао аутобиографске списе Митре Митровић, револуционарке и прве жене министра у Србији, глас је заборављене жене, која тај заборав није заслужила. Била је по много чему прва у Србији да би је партија на крају одбацила.
Када кажемо „отписана“, то се односи на живот револуционара уопште, јер револуционари су по правилу на известан начин отписани– њихов живот се подређује правилима која су ван уобичајених животних токова, објашњава Станић. Они живе за идеју и „свету ствар“ револуције.
Судбина јеретика
Са друге стране, Митра Митровић је и неким другим елементима свог живота била отписана. Доживела је судбину да њен живот може да се сврста међу дисидентске гласове, отпадника, јеретика – јавно је подржала свог тада већ бившег мужа Милована Ђиласа у његовом спору са југословенским комунистима.
„Она је у прелазном раздобљу југословенског социјализма, после 1948, припадала реформском курсу, који је за југословенске прилике тражио неко ново решење и који је у партијском врху на најбољи начин изражавао њен тада већ бивши супруг Милован Ђилас. То је било усмерење ка једној врсти демократског социјализма. То је, заправо, могао да буде неки југословенски „трећи пут“ уместо самоуправљања, уместо несврстаних“ објашњава Станић.
Тај пут, који су југословенски комунисти напустили 1954, условио је да Митра Митровић подели судбину свог бившег супруга. Њен утицај никада више није био исти – заузимала је ниже функције и бивала заборављена од својих партијских другова.
Од предводника студентског покрета до прве жене министра у Србији
Живот Митре Митровић пролазио је кроз бурне периоде. Ако бисмо сумирали њену биографију, могло би се рећи да је била велики антифашиста. Имала је веома важну улогу у Народноослободилачком покрету. Једна од првих епизода из њене борбе против фашизма било је њено бекство из затворске болнице, када је била заточеница логора на Бањици. То је прва од многих филмских сцена из њеног живота, прича наш саговорник.
За разлику од бекства Александра Ранковића са Очне клинике, бекство Митре Митровић и неколико других заточеница није било организовано. Оне су саме, уз помоћ стражара успеле да побегну.
Током рата, Митра Митровић је била активна у Антифашистичком фронту жена (АФЖ), као и члан АВНОЈ-а, да би у првих десет година након рата била на челу просветне политике у Србији.
„То је време крупних, револуционарних промена, радикалног заокрета у културној политици, тако да су Митри приговарани и разни непопуларни гестови. Она је сама о томе доста писала. Али то је и време отварања низа културно-просветних установа, еманципације жена, описмењавања – дакле, једног послератног узлета који сви добро познајемо. Ако бисмо га поредили са неким каснијим временима, то би заиста била једна важна епоха“, констатује Станић.
Пре Другог светског рата, Митра Митровић је била предводник студентског покрета, уз то и једна од најбољих студенткиња Београдског универзитета.
„Једна од њених главних етапа у животу било је уређивање часописа „Жена данас“, листа који је имао независну позицију, који је Комунистичка партија подржавала, али листа који је био легалан и који се кретао у ширим демократским оквирима политике Народног фронта и феминистичких идеја. На том плану је између 1936. и 1940, за живот жена и девојака колектив окупљен око „Жене данас“ много учинио“, наводи Станић.
Генерација левичарских студената
На Београдском универзитету су од 1931. стасавале генерације на које је непосредно утицала политичка клима Шестојануарске диктатуре, коју је краљ Александар завео 1929. Они су се политички освестили у веома кризном тренутку за југословенску државу – тада су те генерације, којима припада и Митра Митровић, дошле на студије.
У почетку њиховог политичког деловања не стоји Комунистичка партија, односно организована идеологија – постоји свет њихових идеја и размишљања. У својим мемоарским списима, Митра Митровић веома слојевито и нијансирано пише о томе како су београдски студенти из једног готово боемског света прерасли у свет строгих, професионалних револуционара, објашњава Станић.
„Универзитет у Београду имао је врло широк студентски покрет и тај покрет ће временом преузети левица. Иако су постојале и друге политичке групације, студенти левичари биће и најбројнији и најборбенији, али они ће постепено улазити у СКОЈ и у КПЈ. Тако да ће студентски покрет бити врста легалне борбе једног илегалног покрета“, каже он.
Према његовим речима, ради се о првој политичкој генерацији после оне која је изнела југословенско уједињење – то је прва права политичка генерација после генерације Младобосанаца, са којима би могле да се успоставе разне везе.
Клима у Југославији и Европи, са кризом европских држава, са успоном фашизма, али и Совјетског Савеза, са успоном нових идеологија, била је део мозаика у који је генерација Митре Митровић, како сама каже на једном месту, улетела.
„Читава та генерација заправо ће припремити, пре свега СКОЈ, а потом и КПЈ за 1941. То је генерација која ће страдати. Од неколико хиљада студената Београдског универзитета који су припадали, како се тада говорило, напредном покрету, велика већина је страдала у рату“, наводи Станић.
Размишљала увек корак даље
Митра Митровић, додаје он, али њен бивши супруг и пријатељ Милован Ђилас не припадају само комунистима као политичкој генерацији, већ и људима који су мислили и корак даље и који су отпали од комунистичког покрета.
До краја својих живота били су левичари, али видели су оно што су и у њиховом политичком животу биле странпутице и покушали су да их отклоне. Када у томе нису успели, наставили су своје животе на други начин. Милован Ђилас као велики дисидент, писац и публициста.
„Митра Митровић није кренула отворено дисидентским путем, али из њених списа се види да она размишља о томе шта би био излаз из југословенске кризе. И није случајно што је она то писала седамдесетих година. Мени су неки пријатељи рекли, као да је писала деведесетих. Али, то је тај осећај за историју, осећај времена, када видите понешто унапред, а мисаони сте, умете то да артикулишете. Седамдесетих година схватила је да је земља у дубокој кризи, да је сама идеологија изгубила легитимитет и да земља срља у катастрофу. И покушај тог писања је да повратите део свог емоционалног света, али и да се изборите са идејама, са оним што је наслеђе тог времена“, закључује Станић.
