Ко је следећи? Албанци се уз помоћ Запада обрушили на српски камен темељац на Косову
© Sputnik / Милица Тркља / Монахиња у припрати манастира Грачаница
Пратите нас
Протеривање оца Фотија из манастира Девине воде без икаквог повода или реалног образложења представља нoви покушај стварања страха и атмосфере панике међу становништвом али и свештенством Косова и Метохије. Немо посматрање ОЕБС-а и ЕУЛЕКС-а не представља ништа више од пасивног подржавања приштинске администрације, оцењује богослов Дарко Ђого.
Свештеник Српске православне цркве и редовни професор на Православном богословском факултету у Фочи протеривање протосинђела Фотија са Косова и Метохије у његову родну Македонију сматра апсолутно неоправданим, али, нажалост, не и неочекиваним.
Истичући да „педигре“ тренутних приштинских власти потиче од такозване Ослободилачке војске Косова, Ђого сматра да се било какав другачији однос према Србима и Српској православној цркви не може ни очекивати. Он верује да ће се спровођење парадржавног терора над српским и другим неалбанским становништвом временом настављати у још већем обиму.
Не сматрам да је ово изузетак. Њихова методологија не подразумева само протеривање, већ најпре приказивање српских светиња као албанских или косовских и доношење псеудозаконских аката којима би се имовина СПЦ покушала „законски“ отети.
Од Украјине преко Црне Горе до Косова
За оца Ђога је врло очигледно да се методологија протеривања не само српских већ и свештеника других канонских православних цркава без икакве иновативности преписује свугде где се Запад умешао, од Украјине до Црне Горе. Он подсећа на литије које су читаву Црну Гору подигле на ноге и на методологију којом се тада покушало обрачунавање са Српском православном црквом у циљу њеног затирања.
Човек уопште не мора много да разазнаје потпис починиоца оваквих дела. То је једна већ препозната и „брендирана“ методологија бруталног и у потпуности насилног начина опхођења са канонском црквом. Мислим да је ово сада само један покушај прављења примера инхибиције страха да би на крају сви свештеници и монаси на територији аутономне покрајине Косова и Метохије почели да размишљају и чекају да неко и по њих дође, говори за Спутњик отац Ђого.
Професор на Универзитету у Косовској Митровици и председник Српског националног форума Александар Ђикић подсећа да ови и овакви прогони не трају деценијама, већ вековима, а да је протеривање монаха који је оживео манастир Девине воде само последњи пример у низу албанског иживљавања.
Манастир Грачаница, припрата
© Sputnik / Милица Тркља / Манастир Грачаница, припрата
Будући да су Албанци и њихови спонзори препознали СПЦ као камен темељац идентитета и носиоца тапије на простор и историју Косова и Метохије, они су се на њу обрушили као на врло незгодног, вековног, сведока, додаје професор Ђикић.
Отац Фотије је само последњи случај у једном низу. Сутра ће бити месец дана од инцидента у Бањској. Нисам сигуран да је манастир Бањска сасвим случајно одабран. Имамо изјаве од званичника западне Европе, пре свега у Лондону, који су СПЦ и конкретно манастире означили као арсенале оружја који ће послужити за изазивање опште опасности, објашњава Александар Ђикић за Спутњик.
Лажна немоћ Запада
Процес протеривања монаха Фотија пратила је и мисија ОЕБС-а, која се „није сагласила“ са његовим прогоном, али „није могла ни да утиче на одлуку“. ЕУЛЕКС је такође „пратио случај“, али се није мешао у кршење људских и верских права игумана манастира Девине воде.
Вилијам Вокер на Косову
© AP Photo / Visar Kryeziu
За Ђога, колективни Запад као стваралац косовске односно приштинске администрације у својим рукама држи кључеве понашања исте и у сваком тренутку зна шта се дешава на Косову и Метохији. Он наводну немоћ међународних организација тумачи као врсту преговарачке позиције и сматра да би, под условом да су то желели и да им је било у интересу, заштитили оца Фотија.
Имају и мисију и дужност да утичу на стање на терену. Чињеница да они допуштају ту врсту насиља ми говори да се у ствари постављају на идентичан начин као и на макро-политичком плану. Ово значи да се иза привида неутралности увек крије захтев према српској страни да попусти, да се осети незаштићеном и обавезном да направи следећи компромис. Не мислим уопште да је у питању нека истинска немоћ. Свакоме је јасно, као и тим људима на терену, да приштинска администрације просто није држава и да не би могла чак ни да личи на државу без непосредне асистенције и својих спонзора из иностранства, односно колективног Запада, закључује отац Ђого.
