Ако би Београд пао пред великом уценом ЕУ – Запад не би стао у разарању Србије
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Европска унија се барем претварала да је у дијалогу између Београда и Приштине неутрална. Сада, изјавом председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен да Србија мора де факто да призна независност тзв. Косова, политика ЕУ је огољена јер Брисел, губећи геополитичке позиције у свету, заједно са Америком губи и – живце.
Овако поруку Урсуле фон дер Лајен, упућену Србији из Приштине, где се састала са председником привремених приштинских институција Аљбином Куртијем коментаришу саговорници Спутњика, професор Правног факултета у Новом Саду др Бранислав Ристивојевић и филозоф др Александар Лукић из Института за политичке студије.
ЕУ само опонаша неутралност
Ристивојевић и Лукић једногласни су у ставу да ЕУ заправо никада није била неутрална ни по једном питању које се тицало Косова и Метохије, иако се на статусну неутралност обавезала онога часа када су преговори између Србије и косовских Албанаца пренети са нивоа УН на ниво Брисела.
„Ранијих година они су се само прикривали, а у ствари ЕУ је била организатор свих активности на цепању Србије. Шта је Еулекс радио? Оно што му је био посао или је помагао Албанцима“, пита се Ристивојевић.
Брисел је сада изгубио живце јер САД губе рат у Украјини, а и ЕУ са њима и сада покушавају да ураде оно што мисле да могу док се тај рат не оконча и док Русија поново не изађе у Европу, геополитички и физички, додаје он.
То да ЕУ није била статусно неутрална видело се и по понашању ЕУ – а понашала се тако да је Приштину третирала као независну државу чему би Србија требало да се прилагоди, објашњава Лукић.
„Ово што је Урсула фон дер Лајен изрекла, само говори у прилог томе. ЕУ као да опонаша неутралност, а заправо није неутрална. Сваки објективни коментатор преговора може да види да је Брисел на страни Приштине. Једино што је кочи да таква њена политика не буде у потпуности испољена је пет њених чланица које не признају Косово“, наводи он.
Ипак, постоји разлог због кога Урсула фон дер Лајен захтева од Србије де факто признање Косова и Метохије упркос томе што постоји пет чланица Уније које се противе косовској независности. Он, према Лукићевим речима, лежи у томе што се евробирократе понашају на један, а политичари држава чланица на други начин. Тако ће се Жозеп Борељ упорно противити каталонској независности као шпански политичар, али ће као евробирократа заступати сасвим друге ставове поводом Косова и Метохије.
„Те политике се не поклапају зато што су водеће државе ЕУ, Француска и Немачка признале Косово“, каже Лукић.
Ако Србија поклекне на Косову, ЕУ ће испоставити нове захтеве
ЕУ више не би требало узимати за озбиљно јер нам прете празном пушком, каже Ристивојевић. Са њима више не би требало разговарати у досадашњем маниру.
„То што смо се до сада пред њима, симболички или стварно савијали, та су времена прошла. Будемо ли сада поклекли, када се води политичка битка око Косова, они неће стати. То ће им бити знак слабости – доћи ће захтеви у вези са Републиком Српском, са Рашком области, са Војводином, са било чиме. Са рудницима литијума, са било којим ресурсима које треба опљачкати и отети Србији“, констатује он и додаје да интересе Србије пред ЕУ треба заступати чврсто и доследно. У противном, ЕУ ће на Србију онако како гледа на своје бивше афричке и азијске колоније.
Стога, како Ристивојевић сматра, косовско питање требало би замрзнути до тренутка када савезници Србије довољно ојачају да покрену точак историје у другом правцу.
А то се управо сада дешава – свет се мења од униполарног ка мултиполарном.
„На срећу, у том мултиполарном свету, ми имамо савезнике, а не противнике и непријатеље. Ако ништа, а оно бар зато што смо се за њега залагали за време када ни ти наши савезници нису имали снаге да отворено крену у том правцу. Залагали смо се за очување међународног права када то други нису помињали, а данас је то постала општа тема у међународним односима“, наводи Ристивојевић.
Према Лукићевим речима, сваки објективни посматрач може да види да је Брисел на страни Приштине, а Србија на овај изазов треба да одговори тако што ће се прилагодити стању ствари и одустати од политике да ЕУ нема алтернативу. Потребно је, сматра Лукић да Србија почне да се понаша тако да ЕУ има алтернативу.
„Последњи догађаји на геополитичком плану говоре у прилог томе. Пре свега БРИКС и евроазијски концепт говоре да ЕУ није једини савез коме треба тежити, а и расположење грађана Србије према тренутним анкетама говори у прилог томе да огромна већина није за то да се уђе у ЕУ ако би цена за то била губитак Косова и Метохије“, објашњава он.
Србија при томе не треба да од ЕУ прави непријатеља, већ треба да настоји да јој покаже да је суверена држава која се зарад неког савеза не одриче дела своје територије. Која чланица ЕУ би се одрекла дела своје територије да би приступила неком савезу и која се зарад приступања Унији одрекла дела своје територије, пита се Лукић.
Наш саговорник подсећа на хрватско-словеначки територијални спор у Пиранском заливу, колико је свака страна водила рачуна да ни један метар њене територије не припадне другој страни. А Пирански залив ни за Хрватску, ни за Словенију нема такав значај какав Косово и Метохија има за Србију, наводи Лукић.
ЕУ глуми да хоће да нас прими
На питање колико је пут Србије ка чланству у ЕУ отежан отвореним захтевом за признањем косовске независности, наши саговорници такође су јединствени. Тај пут отежан је одавно, а како Ристивојевић каже, тај пут је такав да се ЕУ прави да хоће да нас прими, док се ми правимо да хоћемо да уђемо.
„Зашто се праве да хоће да нас приме? Па не могу после двадесет година да нам кажу да неће, испашће да су нас вукли за нос. А ми не смемо да кажемо да знамо да неће да нас приме, јер ће онда да нас казне зато што смо им указали на њихову грешку, ману, на њихову лаж, обману“, наглашава он.
Питање да ли ће Србија ући у ЕУ је небитно, јер ЕУ има својих унутрашњих проблема. Антагонизми који у њој постоје толико су снажни да Брисел нема времена да се бави учлањењем Србије, додаје Ристивојевић.
Сви добро знају да без признања косовске независности нема пријема Србије у ЕУ, истиче Лукић и то се види по томе што, чим се приближи година о којој се говори као години пријема Србије, рокови се померају. Тако се са 2025, рок померио на 2030, објашњава Лукић.
